Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

13

— у намери, да се саједине с главном силом Арашпином, која се креташе у правцу ка Нижњему.

Брзо се пронео глас по нижњеновгородекој, суздаљској и московској земљи о походу Арашшином. Улелни (обласни) кнезови ових области појмили су каква им онасност грози, па за то су одмах похитали и своју војну снагу ујединили, поткрепивши је још и новом војском.

Уједињена војска храбро иђаше на сусрет непријатељу, јер и пре тога бивало је више пута случајева, где су Руси прилично задавали прпе својим госама са „обријаним главама;“ па овако нешто десило се и под Казаном, о чему је горе казано. Убојна сила крене се на југ, У правпу ка реци Пјани, коју нису могли Татари обићи. Московској и суздаљској убојној сили придружише се Муровци и Карачаровци, који претрпише ону пљачку од левог крила Арашшиног, које одведе велики број робља: момака, девојака и мале деце. Том приликом заробљен је и онај мали, босоноги Добринка, који у последњој игри, кад нагрнуше Татари на Карачарево, представљаше „цара Мамаја“, и онако немилостиво натериваше босоноге вршњаке и вршњакиње, да му се клањају, као оно што се клањају велики кнезови татарском цару; а најгоре беше, кад их присиљаваше, да се клањају по татарском обичају, трну и џбуну, јер се деца бојаху каквог баука у том џбуну, мислећи, да тамо седи сам „Дедаљ-еши“ (бог шума).

По обичном и омиљеном тадашњем изразу, руска убојна сила иђаше „као борови,“ једном речи, као да читава шума путује полагано.

Убојна сила руска пређе преко реке Пјане, руска земља оста иза леђа ; наступише предели други. Настајаше месец Август. И ако беху то последњи летњи дани, ипак врућине су биле и сувише јаке. Убојна сила креташе се полагано и млитаво, а друкчије и није могло бити. Јер сунце повр-