Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

14

нувши од лета на зиму, и као праштајући се са зеленилом поља и ливада, и са сивим језерима и рекама, са црвеножућкастим песком по бреговима и јаругама, са мрачним шумама, тако паљаше, да се скоро није могло дисати. Тице, које још по где-где цвркутаху у зеленој дубрави, од тешке врућине и припеке беху се посакривале у чести, и глас им се није чуо. Војнички коњи, јако уморени од дугог пута, врућине и тежине убојног оружја, пђаху полагано млитаво, климајући главама и вркћући на нос, И јахачима беше јака врућина и запарштина; они су јахали сасвим раскопчавши своје хаљине. Пешаци, изнурени тешком врућином иду раштркано — исто онако, као стадо кад се враћа еапојишта; беху се евукли и само су остали у кошуљи и гаћама, махом боси и са засуканим рукавима. "Копља, стреле и остало убојно оружје, све је то било натоварено на кола, — само да се лакше може пешачити....

Граја, говор, рзање коња, па и то нешто подмукло, и лењиво кретање неподмазаних кола, а поврх свега овог, прашина као облак дизаше се над овом целом гунгулом, па и ветра не беше да је растера, — и њему беше врућина, и он се беше уморио, па неможе да ћарка. Две-три заставе лепршаху се по ваздуху, које је бела ручица какве кнегиње или госпођице извезла, па и оне већ се не могаху лелејати, јер ветра са свим не беше, па за то и заставе стрпаше у комору.

— Сустао сам браћо, немам моћи, чуше се уморни гласови.

— Ено тамо зеленог бора — не би било рђаво...

— Џа и воде тамо браћо — ох!

— Џа ево је река Пјана, гле како се вијуга....

Чуше се речи у предводници, а оне пролећу као електричка струја:

— Одмор! дивно! дивно!