Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

19

— Тако, тако и треба с њима — коњским синовима, додаде Никита.

На једанпут, чу се са свију страна дивље и бесно халакање.... Чињаше се, као да јури у дивљем беснилу читав буљук дивљих зверова, паса и курјака. У ваздуху зазвиждаше стреле, стаде звекет оружја, зарзаше коњи. Читави облаци од прашине дигоше се, и обухватише са три стране убојну руску силу.

— Арапша! Арашпа! чуше се по целом логору збуњени гласови.

Страхота је било гледати, какав лом наста у логору руском кад се чу име „Арапша!“ Збуњени од страха, пијани и непијани потрчаше војници коморамада траже своје оружје.

Ту беше падања, ваљања по земљи, устајања, — једном речи, у потпуном смислу, лом, вашар. Поплашени коњи јурили су по сред логора — упрегнути у кола; падаху

шатори, падаху војници, бурад с разним напитцима, начини се дар-мар. Коњи с упрегнутим колима јурили су у реку, — те је страшно било погледати шта се учини од руског војног стана, кад га изненада нападоше Татари.

А стреле непријатеља, већ пробијаху шаторе, и обиЈајући лишће, забадале се у земљу, или су обарале обрањене људе икоње. Рањени коњи од бола чисто побеснише,

и нико не беше у стању уздржати их, а мало коме до тога и бејаше.

Татари већ стигоше и у сам стан руски. Кнез Иван Димитријевић меташе — на врат на нос своје војничке оклопе. Ту му одма и коња доведоше, и он, метнув ногу у бакрачлију, повика што је игда могао: „етројте се у редове, подижите у вис заставе,“ Но узаман! глас његов није се могао чути од страшне дреке и граје нечовечанских гла-

сова, који допираху из непријатељског логора. 9%