Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

20

Познате замке, којима се лове људи, одпочеше свој посао, севнуше сабље, све се помеша — и Руси и Татари, — крвав и ужасан бој се бије!... Пред татарском војском на белом арапском хату, виђаше се мали, сув и кржљав човечуљак, а црн као Арапин. У рукама држаше некакав штап, а горе на штапу зуб од дивљег вепра, налик на полумесец и то му беше знак старешинетва. Крештећим гласом он командоваше и издаваше наредбе. То беше сам Арапша Царевић, грозни и љути азијат, одрастао на седлу, а одрањен и одгајен у непрекидном ратовању.

Татари Русе потискоше, и у реку их нагнаше,... Као стадо оваца јурнуше ови у воду. Ужасан призор! Река Шјана беше зајажена од руских телеса. Млоги војници руски пређоше преко тих телеса на другу страну реке и спасаваху се бежањем....

Сва комора, шатори, оружје, зајира, хаљине — пређе часком у руке татарске...

На другој страни реке Шјане, баш под обалом, испод траве подбела, сијаше се позлаћени клобук над мртвим лицем. — Млади удављеник беше главом војвода кукавних Руса, по имену кнез ниже-новгородски — Иван Димитријевић...

Дуго, дуго после овог страшног пораза, памтили су Руси реку Џјану.

и! Руско робље код Татара,

После ове за Русе несрећне битке на обалама реке Шјане, Арапша опуетоши, попали и оплени на стотине сати у наоколо много села и вароши, па с богатом пљачком и многобројним робљем врати се натраг. Преко земаља мордовеких кнежева, који с њиме учествоваху у овој битци и помагаху му, он изађе на реку Волгу, и упути