Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

22

до њих ишле су и остале девојке — заробљенице из села, Карачарова: Горислава, Прекраса и Верхослава. Мали Добринка, који пре кратког времена у селу Карачарову престављаше Мамаја, није могао издржати ово дуго путовање па га за то Татари метну у кола, и његова дужност беше

— да кочијаши.

___Робље беше изненађено оним чаробним изгледом, који се појави њиховим очима, кад пођоше узвишеним брегом реке, коју никад до сад у свом животу нису видели. Пред нама се указа варош обграђена високим редкастим зидивима. То беше Укек, од кога су у данашње време остале само гомиле креча и малтера. На савијутцима бедема подижу се шиљасте куле. На многим местима штрче — као танке игле — џамије. Ова варош представља се робљу као нешто баснословно, као нека прича; јер они дотле никад у своме жавоту ни су видели такво што. Чињаше се да тамо — у тој вароши не живе људи, већ опет нешто баснословно: змије, вештице, вампири, и друге авети, у које руски народ тада, па п сад јако верује.

А тамо подаље, пружила се и разлила широка река као море. Не види се ни почетка, од куда она носи цело море воде, ни свршетка, куда јури та сиво-плавкаста вода. Свуда и на све стране види се како лађе броде и кретаре.

— Река Ока, мила наша мајка! као без сазнања излети ова реч из груди лепе Доброгњеве.

— Није то Ока, Мила моја Гњевице, рече приковани Јаропук за руду, па у исто време тужно и жалосно климаше главом

Зар није Ока питаше зачуђено Доброгњева.

— Није Ока — Ока је код нас у Карачарову.... А ово.... ово је — чини ми се Дунав.

— Онај Дунав, што се у песмама пева