Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

21

се малој престоници ханова — у тако звано место Укеку, које је било на узвишеном брегу реке Волге, а око два сахата на ниже данашње вароши Саратова.

При крају августа, кад се пљен Арапшин приближаваше месту Укеки, време бете ведро и јасно — са евим летње, –—- но не беше летње препеке и запаре. Робље се креташе по узвишеним обалама, од куда се могла видети дивна и непрегледна просторија на све стране. Робињице и робови, којих беше неколико стотина, иђаху уз комору, а они, који беху слаби и изнемогли, а нарочито младе довојке и дечица, били су потоварени у комору, или на мирно товарне коње. Они који су пешачили, иђаху редом један поред другога, подељени на гомиле и повезуни дугачким конопцима, а само оне, који су немировали и били снажни, окивали су по двојицу једног за другога за по једну ногу и руку, и привезивали их за кола синџиром. У једној гомили, поред кола, иђаху заједно — нама већ познати Карачаровци, које Татари заробише на игришту баш у оно време, кад су они певали оне дивне песме своме Дид-Лади. Онај риђи јунак, ког су звали Јорополушка, и који за „откуп коња“, „погазивших жито“, што се у песми певају не беше задовољан са једном девојком, већ „хоће све“, беху Татари привезали за руду, и он иђаше као какав ждребац, логов, без ама.

Поред њега иђаше дугокоса и пуногруда Доброгњева, лепотица села Карачарова. Она беше боса, као што је и код куће била. На поцрнелом од врућине грлу и мадијаше шарене ђинђуве. Ма да су је Татари покадшто и одтеривали од прикованог Јарополушке, и одводили је у другу удаљену гомилу робиња; но она је од тога тако слабила телом, да су је опет татари морали приводити Јарополку, и она се енова поправљаше, и то јој беше лек за оздрављене кад је приближе Јаропуку. Одма ту близу

а

а шпица