Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.
52
Тек што зора заруди, све се намах узруји и подиже; чује се граја и вика, и спрема да настави путовање даље на југ.
Тек оеми дан стиже руска војска из Москве у Коломну. За читав сахат хода, беху изишли да сретну Московеку војску и остале војводе, које се одазваше позиву великог кнеза Димитрија, и којима беше зборно место Коломна.
Ту беше Микула Васиљевић, командант пука коломенског; Андрија Серкиз војвода пука Переславског; Иван Родијоновић 'војвода пука Костромеског; Тимотије Волујевић војвода пука Ђурђевеког: кнез Роман Прозоровски војвода пука Владимирског; Кнез Теодор Елецки војвода пука метштереког; кнежеви Ђурђе и Андрија војводе пука муромског. Војводе се грљаху и љубљаху један се другим; чисто би човек рекао да је светли васкрс Христов, и честитаху један другим срећан почетак.
На Коломенској капији војску је срео јепископ коломенски Герасим, а на свима црквама у Коломни, јечао је глас звона, која такође поздрављаху долазак московске војске. Коломна никада није видела таку грдну силу војске“ И велико и мало, и старо и младо поврви ван вароши да сретне и види ту војску. Остаре жене, богатији људи из Коломне, иђаху с разним колачима и напитцима, па нуђаху уморене војнике, да се поткрепе. Ова ова војска, која се срика у Коломну из разних крајева простране руске земље — не гледећи на разноликост одела, на различне дијалекте говора — све то изгледаше и чињаше се као „своје рођено“, као познато, мило и дргго...
— Сестре миле! рећи ђе једна Коломљанка другарицама својим, носећи на рамену обраницу с бакрачима, кад поведоше војници коње на реку Оку да их напоје, ја сам мислила да ће од множине коња Ока ирссанути.