Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

56

— (О, небој се мила моја! где ће коњи реку пресушити, тешила ју је друга једна жена. — Вргом море није могуће исцрпите, додаде трећа.

— Ох, много је -—- много војске; поплашени голубови прнуше од страха са цркава, и немогу да нађу места тде да падну, говораше опет друга жена.

Нарочиту пажњу обраћаху на се два лепа младића на кршним коњима и са светлим оружјем, којима главе беху покривене црном плаштом, а на том плашту беху извезене мртвачке лубање — символ смрти. Они се никако нису одвајали од великог кнеза Димитрија. Ти храбри и лепи младићи беху: Пресвет и Ослаба.

Другог дана, пошто је војска стигла у коломну, велики кнез изда заповест, да се сва упаради ниже вароши на једној ливади — на оној ливади где су Коломљани обављали своје игриште, и певали „величаније“ Дид-Лади. Ова ливада, као и она у Карачарову, па и она код Москве, звала се „девојачко поље“.

Милина је било погледати на ову многобројну војску, која беше прекрилила цело непрегледно „девојачко поље“ Оваково што, још се никад није видело у пространој руској земљи. вотино војске не беше се скупило ни онда, кад су Руси војевали на Печењега, Половце, Хазаре, Грке и остале непријатеље свога трага и огњишта. Но што је још чудније, сва ова многобројна војска разликоваше се по кроју и боји хаљина, по оружју и осталим војничким спремама а у неколико и говором. Једном речи, изгледало је, као да је ова војска прикупљена са свију крајева света, а међутим, то беше један народ, једне вере и обичаја браћа по крви, — али није било елучаја да се овако прикупе, један другог познаду, братски се загрле, и елошки у свети бој пођу.