Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

58

ћена и јелом и пићем. И овде у Коломни, на „девојачком пољу,“ војека је дивно почашћена. И мало и велико носаше по редовима војске разна јела, посластице и напитка. Великп кнежеви обично су ручавали у вароши код јепископа Герасима.

_ Кад се војска добро почасти и прилично наквасп, тада се започе разговор, весеље и братско грљење, коме краја не беше. Нарочито се разговор беше завео у пуку Муромеском. Војници се беху скупили око већ нама познатог Маљуте — Карачаровца, — онога Маљуте, који се разговарао у селу Карачарову са старим Рогволдом, кад оно се „игриште“ обављаше, и кад бесни татари онолико света у ропство одведоше, — Маљуте, који се хваљаше како је са волујским кнезом војевао на Казан, а за тим како је бегао с осталим кад оно руси претрпеше пораз на реци Шјани од Арапше.

— И тако дакле земљаче, твој је био земљак Илија Муромац 2 рећи ће један.

— Па кад смо из једног села, разуме се да је мој, земљак одговори Маљута. |

— Гле, гле! баш из Карачарова 2

— Да, да, из Карачарова, и куће су наше биле баш једна до дууге.

— Па ти мора бити да знаш и какву причу о Илији Муромцу 2

— Како да не би знао!

— Причај нам, ми ћемо те радо слушати.

— Дед, драги земљаче — пријатељу, причај нам, ми ћемо ти захвалити, говораху други.

— Маљута изнајпре — као и хтео би и неби хтео да прича; али кад га поново почеше молити, он се мало искашља па отпоче: