Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.
59
„У давно минуло време, беше у славној вароши Мурому а у великом селу Карачарову један сељак по имену Иван Тимотијевић Од многе своје деце, он највише вољаше једно, и то беше Илија Муромец. Тридесет година Илија није мого ићи, јер му се беху одузеле и ноге и руке; — па непрестанце седећи на банку, читаву је јаму под собом ископао од многога седења“...
— Ах! јаму ископао, чујетелг Проговори један.
— Та, мани, не смећи, што утрчаваш у реч: нек даље прича, рекоше еви у гласе.
— И Маљута продужи даље своју причу о Илији Муромцу.
„Приближаваше се летње време, дани тежатници, кад треба косити, жети и т. д. И отац Илијн отишао је на, рад са својом породицом. Код куће беше остао сам Илија. Поред куће његове пролазили су непознати старци, и то беху просјаци, па се зауставише под прозором, и почеше овако говорити Илији: Јеси ли ти Илија Муромец, син сељачки! Устај на ноге лагане, отвори нам врата, пусти нас проесјаке, и дај нам сиромасима да се чега напијемо“...
— Пиј, мили мој, пиј — нек ти је на добро здравље! Као из небуха појави се једна баба, која носаше на обраници два пуна бакрача с пићем, и нуђаше војнике да пију. Војници се докопаше вргова и пића, па намах заборавише и милу причу о Илији Муромцу....
УП. Непознати Боброк.
Прође недеља дана. Војска продужаваше кретати се даље на југ. Она преброди реку Оку, и ступи у пределе