Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

61

на његовом погребу јео. Био је иу Бугарској, и у Сарају код татарског цара Узбека, — и бог те пита, куд овај човек у свом животу није пропутовао, и каких се чудеса није нагледао.

Такав беше овај „Сурожанин“! Он је пут и правац пута познавао по звездама и по месецу. Знао је каки зверови живе у каквој земљи, каких драгоцених камења има, видео и кита и морска чудовишта,што су до појаса жене, а од појаса рибе с репом и перјајама, које по ведрим данима искачу из мора, и пљескају у дланове.

И баш у то време — кад он ово причаше, доста подалеко пред предњим редовима војске чуше се трубе. Војска се и нехотице заустави, и поче прислушкивати, какве гласове дају трубе. За преноћиште још беше рано; сунце заиста беше превалило заранке, но вече још не беше наступило. У осталом, и сам глас трубе није био опасан, јер није давао знака узбуне, већ напротив, мого си приметити неки поздрав, Но при свем том, војска се мало узјазби, и гледаше с напрегнутим очима у напред. „А ако буду погани татари2“.. „Или литванци 2“..

— Глас трубе непознат, примети велики кнез: — то не свира наша труба...

— Нису наше трубе, потврди кнез Владимир Андрејевић, то су туђе. '

— То су Кијевске трубе, рече онај свезнајући „Сурожанин“, ја их врло добро познајем...

Димитрије, Владимир, Пресвет и Ослаба ободоше коње, и потрчаше напред.

На сусрет московске војске иђаху читави облаци прашине. Трубе су јасно свирале поздраве, а и за прашине виђаху се разне боје заставе, које се лепршаху по ваздуху. На заставама сијаху се крстови...