Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

62

— То су наши! наши! Ено се на заставама виде крстови, повика војска.

— У поганих неверника нема кретова на заставама, то су наши! хришћани иду!

— Трубчани и Брјанчани, браћо иду! Ено, познајем их по хаљинама и по заставама, рећи ће један.

„И заиста, у војсци која се приближаваше, ништа непријатељског није се могло приметити. И људи, и заставе, и оружје, и одело, — све је то налицало на нешто „руско.“

Напред, под аленом, златом извезеном заставом, јахали су два млада коњаника, а трећи који за њима јахаше био је прилично стар. Прва двојица имали су вране коње, а онај трећи јахао је на кршном кулашу. Ма да спољни изглед ова три коњаника, па и целе војске — не налицаше на татаре или Литовце, ипак, опажало се, нешто особито код ова три јунака. Они двојица млађих, беху плави, вицкасти — с жарокастим очима, и реко би човек, да ни мало не наличу на „Русе,“ а пре на Литванце; јер таких випкастих и веретизних кнежевића није било у Русији: руски су кнежевићи махом узрасни и пуни, па у исто време носе и браде, а у ових двојице сасвим не беше браде, али су за то имали усковрчене и усукане брчиће... Ајак, то нису Руси... А онај трећи, што беше најстарији, још чудније изгледаше. Црни бркови као два велика повесма падаху му на рамена а брада голема као каква метла! А што још беше чудније, испод капе, около слепих очију виђаше се да главу брије, — али не сву. И не гледећи на то, што он изгледаше као какав разбојник, ипак, у његовим очима могло се читати благородство и племенитос душе. Он је све гледао, и само грдно великим брком мрдао.

Кад је кнез Димитрије видео прва два млада коњаника, он их одма познаде, и врло се обрадова. Он се мало