Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.
64
— Какве ми гласове браћо доносите усплахирено запита их велики кнез.
— Ја, Петар Горски, и Карп Алексић, ми смо гласници Симеона Мелика, брзо одговори један од дошавших.
— Па за што је послао вас Симеон брво запита, Димитрије.
— Послао нас је да ти кажемо, да је проклети Мамај на реци Дону, и чека да му дође Олег кнез рјазански, и Јагајло кнез литовеки.
Лице великог кнеза натмури се... веђе задркташе...
очи севнуше... и дрктећом руком прихвати се кнез за срце. — Дакле и проклети Олег... прошапта велики кнез...
Румен исчезе е његових пуних образа... усне су дрктале... И кнез усиљаваше се да себе умери.
— А јели велика сила Мамајева 2 питаше он гласнике.
— Не може се пребројати, беше кратак и страшан одговор.
Димитрије обори главу доле, па опет подиже горе, и погледа на Олгердерсвиће, који стајаху бодро и весело; за тим погледа и на онога с великим брковима јунака; и он стојаше бодро, и изгледао је каб соко сиви, а једним
се брком есмешио... Димитрије за тим погледи на свога друга Владимира Андрејевића, и најпосле на она два калуђера — Пресвета и Оелабу — њихови јуначни изгледи у
неколико га охрабре...
— Дакле с оне стране Дона проклети Мамај2 С нова запита Димитрије гласнике 2 |
— Да, господине кнеже, одговори један гласник.
— А шта ради Симеон Мелик са својим ратницима 2
— Бије се с предњим трупама и с предводницом Мамајевом, одговори други гласник. |
— А држили се храбро Симеон2
— Храбро, господине кнеже, рече први.