Među svojima : roman

95 - г СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

дао поверење... Слободна воља народна дигла га на високо место. И нико неби смео рећи да нема право... Нико:.. још би са свих страна, најљубазније честитали, казали како је омиљен, вољен у народу ·.

Диже | се и пође да плаћа. аи грош пред механџију. Крену према вратимаг

— А ти си оно рекао газди Михи да је нитков 2 — запита механџија тихо, ухвативши га за прслук, и загледа му у очи:

тоа — Ништа... Онако питам... — Па му врата грош у шаку и лукаво намигну. = Ти нећеш платити

ништа... Момчина!.. |

Миле не хтеде узети гроша. Назва „лаку ноћ“ свима и брзо оде... Опет замаче у сокаке... Кад дошао до липа, испред школе, заустави се... Одахну... Спусти се, затим, на траву и леже... тако је чекао... Никад му још -сахати нису били дужи. Чинило му се као да неће ни доживетв док и гзбије десети. Немогуће.-. Зато му, зар, и заказала састанак тако касно... Зато јер... Бог зна шта хоће она!.. Можебит да се и игра с њим, вара га... Хоће, из жеље за осветом, да га извргне руглу, подсмесима... А он, луда нац лудама, ево је послушао!.. Као ишибан пас понизно чека, да му, место залогаја, добаци љубазну реч... Два три пуга смишљао и дизао се да побегне. До· ђавола све!.. Какви састанци, какве трице!.. Једанпут је тврдо одлучно да остави ово проклето место... Па шта још чека 2.. Чему се нада 2.. Није ли најпаметније да још ноћас отпутује 2...

Изненада као да шушну нешто... Близу, готово изнад · главе му... Причини му се и као да чује кораке... Придиже се из траве... Погледа... Иде, примиче му се кроз помрчину... Она... она... она!.. Брзо се исправи и пође јој у сусрет.

— Једва дође! — прошапта некако прекорно, пружајући јој руке.