Među svojima : roman

МЕЂУ СВОЈИМА 103

Куд други коњаници иду два-три сата, стигао сам за сат... А Аћим неће да пође... Мисли се, затеже, боји се владике... Брука!.. А ја одмах за нож... „Полази, попе, |јали оде глава... Препаде се... Поблиједи ... „Зар је сила >“ пита... „Сила...“ (тајао сам поред њега, држећи руку на ножу, док није уредио и себе и коња... Ге опет трком овамо... Свршили смо, вјенчали одмах... Јакако... Све поштено!.. Затим се с муком придигне и иде да грди жене. Љути се што непрестано брољају.. А ниједна да запева. Као ла може бити свадба на којој и жене не певају!..

Чуло се, понекад, како неко на авлији, пригњечен, стење... Покоје дете крикне, расплаче се. Праште трбушасте боце којима ударају о зидове, звече испражњене чаше, крцкају столице, а широки канати на вратима непрестано клепећу. Кроз гомилу, изнад ње, растолеже се, мркло брујање, хујање неко... Као да се негде, у даљини, силовит ветар пробија кроз оголело грање, које се очајнички опире, брани.

Док већина врвила попу на весеље, било их неколико који нису смели да забораве ни газду Миху. Њему су, са тужним, плачевним лицем, полазили као на неко саучешће. Хтели да га мало разоноде, и разговоре... Али се одмах и враћали... Врата на газлиној кући била су свакоме затворена... Унутра било мирно, тихо... Као да нема никог живог... Нико се није ни усудио да закуца или зовне.

Газдиница Тата полако, . нечујно, као сен прелази, вуче се кз собе у собу. Бледа, испијена, уплакана. Иде, завирује, тражи. Као да очекује 'да ће сад негде, у ћошку каквом, поново опазити Даринку. Стане и пред икону, пред којом жмирка кандило, немо опружи руке према њој и гледа, дуго гледа... Почиње и да се наклања, крсти, моли ... Па се измакне у крај, прислони уза зид и болано хукне: