Među svojima : roman

104 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

=— Шћери, шћери шта уради од нас

Даље не сме да рекне ни речи. Боји се, да се нехотице не измакне каква клетва, која би пала на дете. Опет се примакне прозору и вири у башту. Гледа, куд је она, Даринка, обично пролазила ·-са својом танком марамом преко главе и са рукове-. тима цвећа у нарамку. Као да се сакрила негде, за воћком, па ће сад да избије, да се јави... Гледа, чека... И, изненада, причини јој се као да чује шуштање неко... Ено, онамо, помиче се грање, угибље... Ено се лепрша опуштени крај жуте, свилене хаљине. Ено... Опазив мршаву мачку како се извлачи између цвећа, одлази од прозора... Идеу другу собу... Нађе Даринкин ђерђеф, што га синоћ оставила... Остала још једна неизвезена грана. Мала, ситна грана са отргнутим листом.

=— Шћери, шта уради 2

Седне крај ђерђефа, обгрли га. Почне да љуби вез онај као икону... Спусти и главу на платно и заплаче... Па бржебоље, страхујући да ко не опази, измиче се. (Опет се диже и иде по собама.

Газда се закључао у собу. Сам. Нико не сме да му приступи... Онако необучен, како се јутрос дигао из постеље, остао и сада. Око њега, разбацане и искушљане леже чакшире, појас, фес... Неће ни да их погледа... Само прихваћа за боцу и точи ракију... Точи и пуши... Клепне ли штогод, кврцне ли, трза се и штреца... Једнако као да се нада, да ће сада доћи какви изасланици одонуда, од Миле. Хоће да посредују, да моле за опроштај.... Гада му зелене очи пакосно севну, а десни образ заигра... Он да опрости2... Никад... Што јутрос казао, на том и остаје... Никад неће порећи своје речи... Пре главу да изгуби него да порекне...

А јутрос беше разјарен као рањена звер. Кад је слушкиња, Стана, која најраније устала и затекла Даринкину собу отворену а постељу нетакнуту, преплашено утрчала и викнула „нема Даринке“, нагло је одбацио јорган са себе, исправио се у постељи и промумлао нешто нејасно, неразговетно... Затим,