Među svojima : roman

106 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

"што говори... Нема, дакле, помоћи... Нема... Не знајући шта би друго, поче тапкати на месту, муцати нешто, крештати... Затим се устреми на Спасоја, зграби га за перчин и као да хтеде одигнути од - земље, бацити. = А ви је сте билиг... Ај2... Спасоје, искрививши главу, стисну зубе да гласно не јаукне... Не одговори ништа. — Пустили их мирно, а2. = Нисмо виђели. =— Лопови !... Јатаци!... Пусти му перчин и одгурну га према степеницама. = Напоље из. куће!... Погледа и на остале и показа им врата: = Напоље! = Видећи уплакану Тату, приступи ј0] и погледа је некако осветничке. Изгледало је, као да хоће да се руга, да пребацује... Па јој отрже шамију с главе и баци у крај. = — И ти... Напоље! — Михо!.. Господару!.. (Онако слаба, сатрвена, са расутом косом по мршавим раменима, згури се пред њим, скупи.

= Напоље!.:

= Немој!

— Нико ми не треба... Ни ти!

=— А ти уби, — покорло одговори -она и сва се унесе пред њега, готова да прими ударце. — Уби, а не гони!.. Ти си глава; ти господар!.. Можеш...

— Пхи!.

Опљуну поред ње, окрену се и прође у Даринкину собу... Опази хаљине њезине превешене преко

постеље... Киван налети на њих као на плен какав... Поче кидати, чупати, = Кучка!.. Проклета кучка!.. Проклета по

-сто пута. и она и сјеме погано!.. Кучка!.. Кучка:.. Па оде у своју собу и закључа се. Нико му више није смео приступити.