Među svojima : roman

108 = СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ ну

ни за кога у кући него за њу... Није хтео ни да се умије пре него се она пробудила. Драго му да је гледа како, са леђеном у руци и везеним пешкиром преко рамена, стоји поред њега и полева из новог ибрика, док се он сапуни и запљускује, го ворећи и припиткујући. Неће да пуши док му она не донесе дуван. Неће да узме каву ако она није наточила. Чак желео да му она за ручак испече алву. Не пита: зна ли или не зна. Хоће да она испече. Залуд се Томана противила и љутила. Нипошто не хтијући да се одрече титуле домаћица, нити је давала кључеве из шака, нити дозвољавала. млади да улази у кухињу. Напослетку, морала попустити. Прогунђала нешто и љутито се измакла, са жељом да алва барем пригори. Неће чак ни да "покаже ништа, ни да помогне.

Ни Миле се није одмицао од Даринке. Пристајао за њом свуда. Додавао, при облачењу, хаљине, игле, укоснице, помагао јој да распреми собу. Сваки пут, ако не гледа, изненада, иза леђа, пољуби је у врат или покрај уха. Два-три пута, кад јој сметао, морала. га и гонити, смејући се. Узалуд. Наљути се, токорсе, оде два корака од ње. И одмах се враћа, љуби је опет.

Ни тога дана, ни доцније, готово их нико није посећивао... Нико није желео да им сад смета... Тек понека жена ако би каткад, као узгред, свратила. Само на кратко. И Митар, који је свако јутро, пре него отвори дућан, ишао да лови рибу, застао би некад на вратима, дао им три-четири пастрмке и одмах одлазио. Залуд га свраћали да попије ча"шицу ракије.

Првих дана чинило се као да Даринка и не мисли на своје. Ни да их спомене, ни да запита за њих. Само понекад, кад остане сама, седне поред постеље, подними се и замисли... Миле је, једанпут, затекао и уплакану. (авила се на миндерлуку, притеснила уза зид и као да још јеца. Нагло јођ приступи, ухвати је за руку.

= Шта јег.. Шта ти је» — запита у чуду.