Među svojima : roman

112 _ СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

— Доста је више... Кад видиш да сам у послу, немој ме узнемиравати.

___ Она застаде мало, почека. Као да се надала да "ће одмах, тога часа, омекшати и приступити [0] да се оправда... Затим се окрену, почека покрај врата. Па, лако уздахнувши, изађе из собе.

У задње доба постао је некако напрасит, осоран. Никад да се смири на једном месту, да почине. За -ситницу се љути, па кори. Испред оца се некако уклања. Стиди се да седи с њиме, да му у очи

гледа... Чини му се као да ће му старац једним "нехотичним погледом пребацити: зашто још непрестано чами у кући, беспослен... Па још са

женом!.. Зар да их он, онако стар, обадвоје храни 2.. Читава. века хранио га, потрошио толике паре на његово школовање, па и сад да троши, увек... Миле осећа да се попео оцу на грбачу... Дави га, гњечи, као бреме кога се никад ослободити неће... И стиди се... Сам себе назива паразитом, наметником... Љути се на се, љути и на жену... Зашто се сад женио... Зашто г.. Није, зар, могао чекати још — годину двег.. Није ли се могао стрпити, док нађе службу, угнезди се2..

Љутио се на Даринку и што је често сетна, што чезне за'матером. Неколико пута прекорио је оштро, немилосно... Криво му и због неких жена, које сад често долазе у кућу и“ састају се с њоме... Шта "ће оне2... О чему се може разговарити с њима2...

Гдекада опет изненада се развесели, разведри. Иза ручка поп, обично, зовне Даринку да седне поред њега. Да седне на миндерлук, уз колено му... Нагони је да запева... И док она, наслонивши му главу на раме, извија песму за песмом, он задовољно, мераклијски, одбија димове и испија чашу за чашом... И Миле се, мимо обичај, усуди те попије по коју чашу. Узвали се и он на столици, слуша песму. Затим, раздраган, притрчи Даринки. Одигне је у наручја и љуби, љуби... Узалуд се она отима и цичи... Не пушта... Тек кад поп, у шали, добаци: „А како се мене не стидиш, дијете 2“ брзо је