Među svojima : roman

114 = СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

Барем су вазда наглашавали да се у њих може поуздати... Свакога је молио да му се побране за место, да нађе... Чак се мислио обратити и на митрополита... Касније је одлучио да ће му сам отићи и лично га замолити.

Даринка никако није Могла да схвати откуд СВ нагле промене на Милиг:.. Шта им је узгрок 2... Узалуд га молила, преклиња; ла да јој макар наговести шта га понекад мучи. Није јој хтео казати. Каткад би је одбио љубазно, смешећи се и привлачећи је на прса. Каткад би се сурово обрецнуо и окосио.. Мора, дакле, да је нешто крупно Чим толико крије од ње, крупно је... Али шта2.. Да она сама-није у чему кру газ. Да није баш због њег.. Или се, може бити, заситио па је и не воли као пре2.. Зар би могао бити онако осоран да одиста волиг.. Дуго, дуго размишљала је снуж= дена, замишљена... И сад се тек осећа потпуно усамљена, одвојена од сваког... Да има барем неко поред ње!.. Не да се изјада, — зар би она могла ма пред ким да зажали на Милу, — него, онако, да проговори с њом, да јој рекне топлу, искрену реч... Нико... Поп је, додуше, воли, мази је, тепа као детету... Али он јој ипак некако туђ... Никад је он неби могао ни утешити ни разгалити.

Опет се сети матере. Где је2.. Шта радни2.. Спомиње ли је још... Прекорава ли2.. Проклиње2.. Добра, добра мајка!.. (ећа је се још док била млађа, здравија... Дође она, Даринка, из школе, немирна, расплакана. Расплакале је другарице... Уљегне у авлију пи обеси торбу са књигама о клин на зид... Авлија чиста, ометена. Ситна калдрма бели се као рашчешљан памук. Мали шаренкасти каменчићи светлуцају према сунцу као позлаћени... Степенице, трабозани, отрвени, још пуни влаге румене се некако; врата на соби окићена босиљком. Уљегне у собу, а соба окађена тамјаном, па мирише, мирише као црква... И свеле дуње, око иконоса, миришу, и грана рузмарина, задевена за греду на ниској таваници, мирише... А пред иконом