Među svojima : roman

= МЕЂУ СВОЈИМА 115

гори кандило, прашти... А мајка стала, преклонила се пред њом и моли се Богу, моли побожно... Опазивши је, и она стане поред ње, прислони [0] се уз бедру. И она почне молити. Гледа у малог, малог Исуса на икони, гледа у сребрно кандило и лепо осећа како је отуда нешто греје. И бедра материна греје је, и мирис онај некако топао па онија. И одмах јој лако на души... Ведра и весела трчи кашње на улицу. -

Други пут — сећа се, — било у ноћи. Ухватио је "страх од приказа и утвара. Причале јој о томе слушкиње и то је устравило. Пробудила се иза сна, вриснула. Скочила и хтела да иде, бежи некуда, ни сама не знајући куда. А свуд наоколо мрак. Ништа се не види. Ни демири на прозорима, ни лонци испред њих... Само се чује како шушти нешто подмукло, претећи шушти и крцка, стење, ломи се неко у башти, неко, кога даве... А мајка, забринута, одмах долази... Не пита ништа, не каже. Само је узима за руку и води у свој душек. (Обгрли је, приљуби се уза њу. И док око прозора једнако пишти, гребе, мајка све јаче стеже и грли, милује... И она се, покрај будне мајке, опет заводи у сан и не трза се више, не вришти.

Па и онда, кад се оно Миле свадио са оцем...

Није ли мајка познала да га она, Даринка, волиг2.

И није ли дошла да одмах теши, осоколиг.. Ех, кад би и сад овде била!.. Обузе је силна, необуздана чежња: да види матер... Макар само кроз тарабе да је провири... Ако ништа, руку да јој] види!.. И, као бојећи се да когод не позна шта је наумила, да је не спречи, хитно истрча у собу. Није се имала када ни намештати, ни дотеривати. Једним измахом руке заглади косу, поправи хаљину на прсима. Брзо зграби мараму са постеље, пребаци преко главе и пође. |

Ишла је уским, споредним улицама. Ишла брзо, готово трчећи. Није пазила: гледа ли ко, поздравља ли. Само се једног плашила: да какогод не спази оца, да се с њим не сусретне. Дошавши у сокак,

ож