Među svojima : roman

118 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

пољубио је у чело и, од милоште, уштинуо за образ. Па одмах мрко, полугласно пребацио 10]:

= А куд ми доведе ове заврзанег... Шта ће ми они2...

Она се причини као да ни чула није. Брзо скиде шешир, баци га на један грм, па мало заглади косу. Затим, вртећи се на високој пети, са чудном кокетеријом поче да представља своје пријатеље:

= Петровић, Ћирић, Кот...тур...

Учитељ свакоме пружи по два прста да се рукује. Извади бурмутицу и понуди им да потпраше. И сам заграби међу прсте бурмута и накљука у нос. Раскорачив се на широке, кихну неколико пута...

= Уведи их, Десо, тамо у кућу, — добаци након краћег размишљања и климну главом. — Наће се, зар, што да се поједе и попије.

Па се лено окрену и кихну опет. Не говорећи више нити се правдајући, оде пчелама. Имаће већ времена да се са Десанком насамо разговори.

Мало доцније то је друштво дошло и до попа. Затекоше га на авлији. Гологлав, у избледелој доњој мантији која му распучена, са дрвеним нанулама на босим ногама. На прсима држи некакву окрхану и проломљену корпу па расипље жито и мрвице. Грохотом се смеје гледајући како се отимљу о зрна кокоши и голубови. Заварава их и баца зрњевље час на једну, час на другу страну. Опазивши госте, некако застиђено застаде. Брже одбаци корпу и збуњено поче запучати мантију, прикупљати је.

— Како сте, господин попог — убрза Десанка, слободно му приступајући и пружајући руку. Познајете ли мег...

Поп, отступивши мало, накриви главу. Загледа

се у њу. — А јеси ли ти... јеси ли учитељева. ~. — полугласно отегну, присећајући се имена, — ...овај... Десанка 2. = Ја сам...

— Жива била... Жива била... — Ех, ех!... А ко су ти овиг — И показа на