Među svojima : roman

150 ___ СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

И, као да сам себи тумачи, настави полугласно:

= Од неки дан видим ја, да она нешто спрема: вазда некако замишљена... Мало говори... Она ми била моја тица у кући... По читав дан пјевала и чаврљала ... Па изненада умукла... Знао сам ја да добра бити неће...

Миле. приступи ближе и ухвати га за раме.

= Јуче примила некакво писмо, па се одмах почела спремати... —— сетно настави учитељ. А јутрос ми вели: „Идем ја... „Зар тако брзо 2.“ „Морам...“ А кад она каже да мора, онда мора... Шта могу ја 2.

Ослањајући се руком о траву, придиже се. Опет прихвати мотику.

Е– Сад да се ради, — прогунђа тихо. — Бојим се да нећу ухватити лањске новце... А треба послати дјетету ако заиште...

Окрену се и оде да. копа.

Миле се угризе за усну. Постаја мало. Као да хтеде још нешто запитати. Шта ће сада2.. Шта може 2.. Побегла му, отишла... Ни јавила се, ни рекла збогом... Оставила га мирно, равнодушно, као да га никад ни познавала није... Зар баш толико покварена2.. Толико злобнаг.. И сад је више неће ни видети... Никаког.. Никадаг.. Ни да проговори с њомг.. Ни да је обухвати око струка онако, као у шуми 2..

" Застаде и готово на глас запита:

— Могу ли то2..

Дође кући и сусрете се са Даринком. Учини му се бледа, изнурена... И некакве пеге избиле јој по лицу, испод очију... Колико је обружнила!.. Кад му приступи и хтеде да га ухвати испод руке, готово отскочи од-ње. Као да се гади на њу. Брзо, готово трчећи пође према соби.

— Да ти није нешто — меко запита она, пристајући за њим и старајући се да га ухвати. . — Ништа.

— Брзо си се вратио. у — Не пита!... Пусти ме, молим те...