Među svojima : roman

__МЕЂУ СВОЈИМА _ - 9

Ни сам не знајући шта ради, у неком - лудом уверењу да се може и мора догодити чудо, спусти. се крај постеље. - - -

— Зови маму, сине! — промукло рече малом приносећи га. — дЗови!...

Дете, опазивши матер од које га неколико дана одвајали, весело зататина ручицама и поскочи. Оти– мајући се од оца, трзајући се, поче из гласа дозивати:

— Мама!... Мама!--.

— Чујеш лиг — суво запита они лагано спусти малога покрај изгужваног јастука, уз главу покој= нице. — Види га!...

= Мама!..- Мама!.-__Мама!...

Као да сетек тада прену и освести. Брзо одигне дете и одгурну га у страну. Па, раширивши руке, паде по постељи и очајнички јекну: -

— Зар2...

А онда болно и грчевито зајеца.

Једва га отргли. Пријатељи га опколише, увукоше међу се, чувајући да какво зло не учини, да сам себи не кидише. Сви су знали колико је волео и пазио попадију. Сви мислили да неће моћи ни жи= вети без ње. Покушавали су и да га опију. Наваљивали су на њега и вином и ракијом. Није помогло. Што више пио, као да се све више прибирао, трезнио. Очи му се, додуше, помутиле, али више од суза него од пића; доња се усна окрвавила, — толико је уједао савлађујући се да каткад - гласно не врисне. Одговарао није никоме, нити што питао. једино ако би каткада туривши руке под појас, тупо јекнуо или одхукнуо.

Пошто сахранише попадију, неколико дана ишао је улицом као сулуд, без горње мантије, често и без капе. Лутао је по пољу, верао се по гробљу између крстова, кроз пусто, огољело шибље и сасушену траву. Руменкасто, доброћудно лице некако му помодрило, по буцмастим образима испреплеле се чивитасте жилице, дугачки перчин, који му прекривао рамена, и широка брада, прогрушали, почели седети. Нити је на кога гледао нити се