Među svojima : roman

10 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

поздрављао. Ако га неко и гласно дозовнуо, није се хтео одазвати. Напротив: згурио би се, убрзао корак, као да трчи, бежи од свакога.

Усуд је зар хтео да се поп спасе новом једном "несрећом. Изненада разболи му се Миле. Зајапри се, паде у ватру. Поче да бунца, убрзано да дише, тек покаткада отворивши влажне, замућене очи... И човек заборави и на се и на сав свет_ Привеза се уз дете. Кроз неколико дана и ноћи Би за час се одмицао није од његове постеље. Сам је 'лебдео над њим, сам му мењао облоге, давао лекове. Нико није смео ни споменути да га одмени или да га опреми на починак..: Тек кад је болест одлучно окренула на боље и кад је доктор казао да је опасност потпуно минула, спустио се поред детиње постеље, на под, и ту, покривен само мантијом, отспавао неколико сати. Ту, на поду, први пут се људски озалогајио, — за време болести јео је само с нога, помало, — и, од весеља, готово на искап сасуо у се две боце“вина.

Отада га нико није могао раставити од малога. Код куће увек био с њиме, играо се, носио га кроз

башту. С њим заједно залевао је или гасађивао цвеће, хранно кокоши. Аке би кренуо у цркву, морала

Томана, =- којој још тада било близу шесет година а коју је, као неку самохрану рођакињу покојне жене, узео у кућу, — водити Милу. И. морала га

држати па рукама, према олтарским вратима, тако, да га он вазда може видети. Узалуд је Томана тунђала те говорила како и сама уме малога и код куће забављати. Није јој веровао. Чинило му се, да ће се онога часа, чим он не гледа, малишан поново разболети или да ће се ма каква несрећа догодити. Тако прошла “једна година, друга, Опет: се опоравио, освежио, разведрио. Опет се здружио са људима, одлазио им у дућане и магазе, — наравно, водећи Милу за руку. — Истина, осим у цркви, никад га нико није чуо да негде запева као пре, да се онако нашали или насмеје. Не. (Сад као да за– боравио на све пошалице. А ако би се када и осмехнуо,