Među svojima : roman

МЕЂУ СБОЈИМА 159

Тај дан ишао је, ни сам не знајући куда. Пролазио кроз тесне, вратоломне сокаке, са изрованом калдрмом и стокраким вододеринама, на које као да и Бог одавно заборавио. Прескакао је гомиле сметља на путу, прескакао читаве локве спирина и измета. Верао се и кроз циганску махалу, на крају касабе, гурао се покрај искривљених потлеушица, кроз полуголу Циганчад. Напослетку се почео да пење уз брдо, журећи, као да иде на какав најпрешнији посао... Сам није знао шта ради... У прсима му још и сад кипело, руке се још саме стискале и замахивале. Чинило му се да јед= нако гледа газду онако узваљена, поплашена, како је завалио главу и избуљио очи... Зашто га није ударио тадаг Заштс га није оборио на земљу и месио га као што се хлеб месиг Мора да је то необична наслада, кад човек притесни напасника, па га полако мори, мори, гњечи... Он да се увија, грчи као погана гусеница, а ти да притискаш, месиш, стежеш...

(Сам себи поче пребацивати како је био слабић, кукавица. Шта је учинио да одбрани свог седог оца2 Само одржао један кратак, безначајан говор... Пхи!... По сто пута пхи!,..

Тек око ручаног доба вратио се кући. Растресен, уморан, готово болестан. Одмах отишао у своју собу, старајући се да се ни с ким не сретне, ни с ким не проговори. У соби се умио, расхладио. Попио, — мимо обичај, — и две чашице ракије. Као да би да се окрепи, охрабри.

А тада пође оцу.

= Их, откад те чекам! — добаци поп нестрп„љиво, излазећи му у сусрет. — Шта је билог... Шта је билог... Прича!!...

Миле није имао смелости да му погледа у очи. Покуњено прође поред њега и прислони се уза зид.

— Дивота! — одговори с подсмехом, па скиде шпешир и љутито га баци у крај.

= Дочекао те лијепо, љуцки 2

= Не може боље!