Među svojima : roman

84 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

како се диже, пали кресавицу, пуши... И уздише, гласно уздише... Џа отвара прозор, вири напоље, кашље. Б

=— Шта ти је2 — брижно га питао Миле неколико пута, узимајући му руку и љубећи је.

= Ништа. ка

— Замишљен си.

— Ех2.. Јок!--

— Невесео си... ћутљив...

— Не чуди се, синко, — каже поп благо, на силу кашљући у браду. — Старост, лудост!

— Да те не узнемирују ове гласине2.. Љуте те 2 — навали Миле с питањима. — Криво ти што

те ни сад не остављају на миру 2..

Поп сетно одмахну главом.

= Научио сам на то... А и право је... Грехове треба откајати и отпатити.

Изговарајући се да има посла, брзо је остављао сина, бежао од њега...

Након неколико дана Миле као да поче беснити... Посвађа се са двојицом, са тројицом... Није дао ни да му приступе, а одмах почео грдити, претити... Изродила се свађа...

— Овако се више не може, — напослетку осече Миле, дошавши оцу и све- му испричавши. — ја

_морам ићи...

Поп нити се изненадио, ни усплахирио. Само га тужно погледа... Мили се учини као да пита: зар да ме сад оставиш 2.. И застиди се и обори главу.

— Овђе ћу полудити, — прошапта покуњено, као правдајући се. —-Внао сам ја то, — одговори поп шапатом.

— Знао сам да нећеш остати... Надао сам се томе...

Као да хтеде додати: „Зато сам и био забринут“... Али се уздржа.

— Знао си2 — суво запита Миле, не знајући шта друго да каже, нити да пита.

— Није ово мјесто за те, а ни ови људи, — опет ће поп меко, развлачећи, а стегнуо рукама кукове и, мало погурен, хода по соби. — Добри су они