Među svojima : roman

86 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

сокак, скретао на' противну страну... Изненада, на половици пута, присети се, како има вешто да разговара с учитељем... Па се врати, окрене према школи. Гражи, токорсе, учитеља. Приступивши му, као да се и-сам чуди: зашто је дошао 2.. Само се поздрави с њиме, тек онако... да неби човек помислио даје сумахнит, запита за зечеве, за пчеле...

И одмах га оставља, враћа се... Нође, убрза и... Опет се нађе пред газдином баштом... Нехотице погледа, провири преко зида... И бежи даље, одмиче. | |

Једнога дана, — једва, — угледа је. Брала С

карамфиле и састављала их у киту. „аАха, ту | избаци осветнички и пође брже. „Сад сам | ухватио!..“

Зачувши 'кораке иза леђа и она се окр Нагло испусти карамфиле, цикну. И као да сех сакрити, побећи некуд. Па ипак остаде..

Ни једно да проговори. Она немоћно · опустила руке, застидела се, гледа преда се. Он обгрлио камен на зиду и као да би да га ишчупа, истргне одатле.

Ето прилике!.. Затекао је!.. Сад може све да каже, да изгрца... А он занемео... Само је гледа... Гледа онако кротку, скрушену, са плавом паучастом марамом на глави и великом црвеном ружом у коси... И готово се сажали на њу...

А ја... ја те тражио да кажем збогом, једва промуца, лагано скидајући шешир и хладећи се њиме. — Опет идем...

Она се не помаче.

= Идеш 2 — запита некако суво, готово равнодушно. — Сутра.

Идеш 2 — запита она јаче, као будећи се.

Кад је подигла главу, опази он како ј0] испод окрајка мараме, који се лепршао, ситна рупица на образу живо заигра и као изгуби се.

-—— Већ сам се спаковао. Мислила је да хоће да поплаши, превари.

Ба