Milton i Njegoš : ogledi o našim kulturnim dodirima sa Englezima

овенчани велики жупан, чија се моћ више ослањала на лични престиж и ауторитет у рату него на солидне политичке институције. Олигархија велике властеле паралисала је центар; демократија слободних људи паралисала је периферију српске краљевине. Док је на Западу број слободних поседника био сразмерно мален, код Срба је себра било најмање, а малих слободних поседника највише. Релативна слобода коју су на тај начин Срби уживали, премда је у једном смислу била јединствена карактеристика и понос, била је војничка несрећа у времену кад се имала стварати држава и политичка организација.

Дух слободе показивао се на сваком друштвеном ступњу Србије: у слободи малог поседника, у независности кнезова и у зависности краљевој од Сабора и властеле. У Србији краљ није сам одлучивао питање рата или мира као у Енглеској, већ увек Сабор. Тако је у сукобу са западним војскама српски владалац наилазио свуда на спутавања. Кад је врло добро организована турска војна сила кренула против Срба, Срби 10] се нису могли одупрети. Није по Србе било кобно Косово и низ пораза. Њихова жилавост и војничка вештина могли су то преживети, да су друштвене прилике биле задовољавајуће. После Косова они су имали седамдесет година за обнову, али је њихов друштвени систем, заснован на патриархалним схватањима, гломазношћу онемогућавао потпуну реорганизацију. Срби су, вели професор. Темперли, поразили сами себе својим идејама комуналне и демократске слободе и пре пораза на Косову. Победа Турака на Косову била је мање победа оружја него институција. Турска организација имала је једино за циљ да обезбеди војни успех и функција је институција била да одговори тој сврси, што су стварно и успели.

С друге стране, српске идеје и систем задахнули су Србе духом који се показао несаломљив у