Milton i Njegoš : ogledi o našim kulturnim dodirima sa Englezima

поразу, невољи и ропству и који их је држао будне, бунтовне и најзад после пет векова борбе довео до слободе. По Темперлију Србији је независност Црне Горе био сталан потстрек на буну, а сама Црна Гора склониште бораца и бунтовника. Борба није никако престајала. Црногорце он сматра бунтовницима Старе Србије и Босне који су се склонили у црногорске непроходне гудуре и на тај начин населили Црну Гору најодважнијим сојем. Он сматра вероватно тачним предање по којем су многи Црногорци српско племство, јер, вели, „Црногорке још имају бледа, лепа, правилна лица, одређене црте, а људи достојанствено држање и орловски поглед каквог нема у другим словенским земљама“. Професор Темперли мисли да су војничке олерације вођене између Аустрије и Турске 1738—99 биле од огромне важности по будућност Србије. У тим борбама Аустрија је претрпела пораз, Београд и Поморавље вратила Турцима и Дунав је опет постао граница између Аустрије и Турске. Да је Аустрија остала с ове стране Дунава у долини кроз коју води једини стратегиски пут за Јегејско Море и за Цариград, Босна и Херцеговина не би дуго могли остати под Турцима. Да је Аустрија остала господар у Београду увек би било лако за Аустрију да упадне у турске области и сан о „надирању на Исток“ не би се могао спречити да не постане јава. Да је Србија била у аустриским рукама био би скраћен пут за Солун, који је био циљ хабсбуршких прижељкивања. Са Србијом под Турцима или непријатељски расположеном тај пут постајајао је неограничено дуг. Због тога су ратови од 1738-39 били од тако великог важности. Да је победила Аустрија онда би та победа претстављала озбиљнију опасност по коначну независност Србије него ма која друга борба. Врло су заанимљиви разлози који, по Темперлију, чине да се један народ диже на буну а други