Mladi borac

МАЈАКОВСКИ И ОМЛАДИНА

За време једног од многоброзних )авКlsх наступа .Мајаковског, кеки човечуљак коме се нису допали стнхови песника послао му је цедуљу следеће садржнне; »Ваше шесме неће дуго жнвети; оне ће умрети за]едно са вама. Бесмртност кије ваша судбина«. Мајаковски је прочитао цедуљу наглас н мирно одговорио: А вн дођите кроз сто година. Онда ћемо разговарати . . . Није прошло сто година од дана када су биле кзговорене те речи, али зар неко од нас може да сумња ко је био у праву? Када данас читалац Ма]аковског сазиа за овај случај, вероватно ће узвикнути: Помнслите само! Човек је слутпао самог Мајаковског! Мајаковски му је читао своје песме, а он му уместо зажвалности упућује овакве цедуље! Уосталом, ђаво кека носи тог човека. Када су ме пре извесног времена поввали да причам о Мајаковском раљевацима у једној московској болници, ]а аш се бетис те цедуље. У великој болесничкој соби стајало је дванаест кревета поставАених у два реда. Једанаест људи је лежало окренуто лицем према мени, а само један крајљн са десне стране лежао ]'е равнодушно на леђима. Њему вероватно, није измакла ни једна реч изговорена у овој соби. Он је био слеп. У пролазу међу креветима биле су поређаке столице на којима су седели људе из суседних соба. Међу њима ]е био љубимац целе болнице дечак Васја, неустрашивк партизгн. На његовој глави Је зарастала страшна рана од убода бајскетом. Џелат је, вероватно, мислио да га је дотукао, али ето, он је жив, седк овде међу нама и осмехује се. Брадатом официру ]е дошла у посету кћер. Донела је тати компот. Тата ме Јв слушао држећи је у загрљају. И она јв, нриљубљена уз оца, врло пажљиво слушала. На кревету је било неколико аш>ига од Мајаковског. После завршеног предавања сви су почелк да моле да им се рецитују песме Мај аковског. Само не мене, већ дечака са зазкјеном главом, који ]е лежао поред самог прозорз. Њима ]е вероватно годиле да покгцку човеку који је познавас Мајаковског да и они у болници ннтај> његове песме и памте их. Они су хтели да докажу то делом, а не пљеска»ем, Дечажа није требало дуго молити. Међутим, сестра му је дозволила да рецитује само једну песму, пошто је рањен у главу. Можда је то изгледало недовољно у&{етнички рецитатор се наслонио на кревет, а не на клавир, али су зато пуне живота речи песме Мајаковског звучале још живље у устама човека који је оавладао смрт. Затим су ми захвалили, а слепи младнћ ми је рекао отприлике ово: Нека вам не буде криво што сте ш)рали да говорнте пред тако малим бројем слушалаца. Сваки од нас ће испричати својим друговима, десетинама другова, оно што је озде чуо о Мајаковском. То ми је рекао један од многих читалада Мајаковског, један од оних, који по мишљењу аутора фамозне цедуље не 6и требало да постоје . . . Мајаковски није хтео да га »после »аморног рада беру као цвет са пољаве«. Он је био протиђ оне варљиве једноставности и лажне углађености, које «шне да се песма подједнако брзо зааамти и заборави. Она се одмах допадне, али се идућег дана заборави. Не, нека као што је он говорио »песму узму у руке, прочитају је пет пута и кажу: »Иако ју је било тешко разумети, ии смо, пошто смо схватили њен смисао, обогатили свој мозак' и уобрази»у и још више очеличили своју вољу за борбу за социјализам«. Баш таквог читаоца је привлачио Мајаковски неискусног и простодушног, жедног живота, богатог осећањима. Он ће прочитати песму пет пута, али ће се »ато заувек спријатељити са песником.

Таквог читаоца је Мајаковски придоби]ао и васпитавао, њему се он увек обраћао. Разуме се, омладина је заузимала прво место у кругу тих нових читалаца. Њој је највише одговарала смелост и ведрина његових песама, снажни поклич и ширина душе, поглед окренут напред и врела вера у будућност. Мајаковски је био господар мисли и васпитач осећања целог покољења совјетске омладине, првог послеоктобарског покољења. Алн зар само тог ]едног? Омладина ]е као зид окружавала Мајаковског док је био жив, а после његове смрти круг његових младих читалаца није постао маши, већ ]е неизмерно порастао и расте сваке године. Мајаковски је себе сматрао сталним сарадником »Комсомолске Правде«. Он је сарађивао у часопису »Смена« и у лењинградским, минским, харковским и кијевским комсомолским листовима. Десетине и стотине песама Ма]аковског непосредно су упућене комсомолцима, младићима и девојкама наше земље. Путујући кроз земље Европе и пажљиво посматрајући живот око себе, МаЈаковски ]е ]ош онда, пре седамнаест година, видео олујне облаке који су се гомилали над нашим главама. Он је видео прве знаке хитлеровске куге, осећао ]е мкрис новог страшног пожара и опомивпо )е:

-Када се пред тобом појаве фашисти голорук не буди ти«. 'Ј . сгозом гласу је звучала страшна опо.Јг: '- упућена не само својој домовкии :сго и целом човечанству; »У сваком куту земљине кугле радничка парола нека буде: Г овори с фашистима Језиком пожара, речима куршума, оштрицом бајонета«.

Заиста, он је био у праву. Мајаковски је припремао младиће и девојке своје отаџбине за неизбежну борбу против фашизма, развијао је у њиховим срцима постојаност и храброст, верност и осећање човечанског поноса, мржњу према непријатељима и љубаз према људима. Они га неће заборавитн. Он је био са њима у тешким часовима, када је била стављена на пробу чврстина нашег духа и у свечаним часовима празновања победе. Прочитајте поново његове песме! То ]е део живе историје наше борбе у бесмртној бронзи уметности.

В. Катањан

УДАРНИЦИ

У радионкци брикетнице рудника «Српски Балкан» код Зајечара, је врло живо. Ради се појачаним темпом. Дребанзи, бормашина, хобл машина и друге машине раде непрекидно. Омладинци се такмиче за прославу Светске онладинске недеље. Постижу се и пребацују постојеће норме рада. Друг Голуб Ристнћ нагнут над дребангом, обрађује ваљке. Засуканих рукава, напрегнутог израза лица, прати сваки милимитар обрађивања. С времена на време погледа отворен «Билтен» где већ стоји његово име. Шпен лети на све стране. Ваљак полако доби]а сво]у форму. За шест саги готова су два ваљка, док је мајсторима за исти посао потребно осам сати. Све су машине у покрету. На бор машини под бургијом, шкрипи лошна која се буши, јер је притисак бургије велики. Друг Душан Бордијановић запиње да да што више уради. Аошне испадају. За два сата избацио је осам лошни по четири рупа. Норма је пребачена. Остали су бушили за исто време пет-шест лошни.

ДРУГИ КОНГРЕС

АНТИФАШИСТИЧНЕ ОМЛАДИНЕ АЛБАНИЈЕ

Дуг и тежак је био пут који је прошла албанска омладина од дана окупације па све до светлих дана слободе. Она је смело, још од првих дана, уједињеша и руковођена врховним командантом Енвер Хоџом водила упорне борбе са фашистичким завојевачима за слободу и независност своје земље. У јеку тих великих борби за ослобођеше одржан је 8 августа 1944 године у Корчи Први конгрес антифашистичке омладине Албани]е на коме Је омладинска организација учвршћена и пред омладину постављени задаци беспоштедне борбе против окупатора и домаћих издајника, пуне помоћи демократској народној власти, културног уздизаша широких народних маса итд. Од 1 конгреса омладина је испушавала постављене задатке и упорним борбама довела до коначног ослобођења своје земље. Данас, када ]е АлбаниЈа потпуно слободна, када се вртпи последњи јуриш на Немачку, албанска омладина одржава свој Други конгрес у Тирани. Свечако.м отварању конгреса присуствовалн су поред 660 делегата из целе Албаније и 388 делегата из војске и омладинске делегације Југославије, Грчке, Бугарске, Чехословачке и Италије као и шефози совјетске, југословенске и француске војне мисије, чланови албанске владе, претставници свештенства итд. Конгрес је отворио Нико Спиру, претседник БРАС-а (албанска антифашистичка омладннска организација) и прочитао поздравна писма шефова британске и америчке во]не мисије. Потом Је претседник владе и врховни командант албанске народно-ослободилачке војске, генерал-пуковник Енвер Хоџа одржао говор о активности албанске владе и о

међународном положају Албаније. ГБегов говор је био у више махова прекмдан дуготрајним пљескањем и одобр*вањем. После шега су гоорили секретари народно-ослободилачког фронта Сејфула Малесхова и претседница АФЖ Албаније Олга Плумби. Када је другарица Брана ПеровиН вођа југословенске омладинске делегапије ступилд на трибину дошло }е до одушевљешг* манифестација маршалу Титу. Она је у своме говору подвукла братство иамеђу албанског народа и народа нове Југослазије које је остварено пролнвеном крвљу у борбама против заједничког непријатеља и које је стога постало херазлучиво. Врхунац одушевљеља је наступио када је југословенска омладинска делегација предала претседнику' БРАС-а Титово попрсје у бронзи, поклон УСАОЈ-а. Том приликом ]е нретседник БРАС-а, захваљујући се, упутио следеће речи: <У име делегата Другога конгреса реците маршалу Титу дж га волимо као што он кас воли.* После тога конгрес ]е говорима претставника антифашистичке омладнне Грчке, Бугарске, Чехословачке и Италнје наставио свој рад. Други конгрес који албанска омладина прославља у својој ослобођеној земљи који ће донети одлуке како да омладина још боље допринесе коначном уништешу фашизма, учвршћењу народне демократске власти и обнови земље претставља још и потврду да се је кркхетешке борбе родила нова омладина, политички свесна и јединствена. Упоредсс тим Други конгрес албанске омладиие је још једна манифестација братства в Јединства о.младине свих балкашских народа.

Са спортског такмичења у Ваљеву

ПОРУЧНИК РАЈКО

Наши су положзјн на чуки, а доле под нама на стрмо] паднни, преко благе увале на једној мањој чуки једва осамдесет метара у ваздушној линији од нас налазили су се швапски положаји. Друга чета добила је задатак да ликвидира упориште под кама. Друг Рајко Бајић, командир чете, пузећи пред стрељачким стројем, опрезно се спушта низ стрмен у правцу чуке са ко]е су тукли немачки шарци из добро изграђених бункера. Рајко се са четом подвлачи, а ми га озго штнтимо. Прилаз бункерима ]е врло тежак. Треба прећи преко благе брнсане падине, кроз кишу куршума. Другови јуришају. Они лсте на бункере, не тражећи заклон. Напред је командир Рајко, а крај њега је један дванаестогодишњи курир и још дво]Нца који нису много стари]и од њега. Храбри Србијанци јурншају, а Рајко баца бом-6е ]едну за другом у швапске бункере. За првим следи други јуриш, па трећи, па четврти. . . Рајко је остао без бомби. Док непрекидно, час лакше, час

јаче клокоћу митраљезн, све уз стрмен, успео се мали курнр до нас » истим путем натраг вратио. Донео )е торбицу бомби сђоме командиру. Четврти јуриш: опет Је Рајко првн^ Он дибовском снагом витла бомбе > вв' пријатељске ровове. Многн непрн]ател>ски мптраљези су умукли. Још само један брзи шарац из бункера на самок врху чуке пружа отпор. Пети јуриш: јуриш на последљи бункер. Лети Рајко право на шарац и баца последшу протнвтенковску бомбу. Настаје страховита експлозија. Лнквидиран је и последњи бункер. Чука )е освојена. Кра] неповређеког митраљез* лежао је по целом телу израњаванн фрнц стрелац. Рајко га је презриво погледао, наредио куририма да га однесу у штаб, узео шарац и продужио за швабама, који су бежали безобзнрце, Сутрадан је на његовим грудима заблнстао орден за храброст. Љ. Ј.

«Наш фронт» лнст арми)е

6

МЛАДИ БОРАЦ

Број 26