Mladi borac

Слобода је дошла

Јуче су Немцн и усташе били у селу и на ивици шуме пред селом. Изрили су плодне њи-ве, ископали ровове. Почео је наш јуриш . . . Село је било под ватром наших бацача и топова. Јуче су мјештани морали да се склањају о.д гњева прогоњеног и тученог неприЈатеља, да сакриваЈу своју стоку. Жене и дјеца дрхтали су од страха по подрумима. Јуче се мувала селом руља унезвјерених и бијесних биједника неприЈатељских војника, Јуче је село било у агонији . . . А данас... Сеоским улицама пролази непрекидна колона ослободилаца, Титових војника, кола, камиони, топови. Данас су протутњали кроз село наши тенкови, обави]енц облаком прашине, праћени задивљеним погледима мјештана. Одјурили су напријед, да би још више убрзали наше брзе jyрише. Данас су куће окићене заставама. Рафалима нзрешетане зидове красе свјеже, наше борбене пароле. Данас, село је већ почело да оживљава, да ради .. . Растурају се дрвени бункери, ваде се из њих дебеле греде, поправљају се порушени мостови. Успостављена народна власт врши своју дужност. Омладинке су организоване. Прикупљају за рањенике храну и постељину. Данас су жене на њивама и у баштама. Затрпавају празне, напуштене ровове, приређују земљу за ново рађање Селом одјекују борбене пјесме. Наша музика концентрира на улици, окружена, као обично десецима радознале дјечице и покојом женом, која, идући за послом, застаје да avyma музику. Одавно је нису чули . . . Данас је празник слобода je дошла . . .

Радослав Аазаревић

Рањени 15-годишњи курир

Tpeha чета 111 батаљона треба у напад. Наређење се мора однети одмах, хитно, у команду чете. Управо, што хитније! Треба гонити непри]атеља, туки га, не дати му да одахне, да се утврди. Тући га и бнти му за петама без предаха, без обзира на тешкоке. Браннслав Петровић, петнаестогодишњи курир, однеће наредбу. Хита наш курир, мине удара)У око њега. Хита он . . . Одједном једна мина пада у његовој близини. Један гелер га погоди. Рањен је. Па ипак, набраних веђа и стиснутих зуба иде он даље. Наређење мора

однети чета ће кренути у напад. Учиниће он то . . . Иде. Чак и жури. Л. крв већ лије. Даље, само даље . .. Команда добија заповест и чета полази у напад. Курир nocphe. Тек сада )е осетио рану. И док другови јуришају, прегледају њега. Рана није лака. Треба га пренети у болницу. »Није ми жао што сам рањен« говори он на одласку -—■ »али кад помислим да баш сада, у завршним борбама за ослобођење нећу учествовати, ех, другови, тешко ми је«. А јуриш је успео . . ,

Душан Тошовић

ТАРАН - ОРУЖЈЕ ЈУНАКА

(Иаансано саецпЈално sa ,Младн борац")

Прва година борбе совјетског ваздухопловства обележена ]е многим славним подвизима совјетских авијатичара, у првом реду њиховим »таранима«. У историји Отаџбинског рата »таран«*) ће остати забележен као највиши израз чврсте воље совЈетских људи за уништењем непријатеља по сваку цену, Име гардиског капетана Алексеја Хлобистова, хероја који је три пута извео судар са непријатељем у ваздуху, добро је познато браниоцима Совјетске поларне области. Његови ратни другови су му дали једноставан али прикладан надимак; »Руско срце«. Сада, када посматрамо догађаје из даљине, јасно се оцртава не само пламен витешке природе тога авијатичара, већ и шегова хладнокрвност, храброст и проницљивост. У детишству га нису привлачиле сребрнасте крилате машине. Као и сви његови вршњаци, Длексеј Хлобистов није био навикао, нити је волео да заостаје иза других. Такав је био и на раду у једној од омладинских радних бригада Перовске фабрике локомобила. А када је земљом одјекнуо поклич: »Омладинци у авијацију!«, он је закључио да ће као авијатичар бити потребан отаџбини исто толико, колико јој је потребан као електро-монтер, и уписао се међу првима у аеро-клуб. Отаџбински рат је затекао Хлобистова у ловачком пуку, који је бранио Лењинград од напада из ваздуха. Почетком јула имао је први пут прилику да *) Начин борбе совјетских авијатичара који се састоји у уништавању непријатељских авиона вештим сударом у ваздуху. се сукоби са непријатељем. Он је узлетео с намером да испроба »галеба« и том приликом је изнад језера наишао на два »Јункерса-88«. Било je опасно упуштати се у борбу на апарату који се још не познаје добро. И поред свега тога он је оборио један авион, док је другн успео да побегне. Тако је Алексеј Хлобистов отпочео серију својнх победа. Друга победа је показала колико је упоран и истрајан совјетски авијатичар. Једне облачне ноћи, док је био у патроли изнад свога аеродрома, Хлобистов је изненада приметио да поред њега крстари непријатељски извиђач. Он се дао у потеру за њим. После прогоњења, које је трајало 43 минута, он је стигао непријатеља и оборио га. Преко 360 борбених летова било је убележено у књизи Алексеја Хлобистова. Ту су били и смели препади на непријатељске аеродроме и одважни напади из ниског лета и огорчене ваздушне битке. Када je доспео на северни фронт, Хлобистов је већ био зрео и искусан авијатичар са одликовањем на прсима. 13-or фебруара 1942 год., он је учествовао у првом сукобу »Томахавка« са »Месершмитима 109« на поларном фронту. Исход битке запањио је непријатеља; било је оборено 5 »Месершмита« од 6, колико их је укупно било, док је од истог броја »Томахавка« само један био принуђен да напусти борбу, али је и он успео да се довуче до свог аеродрома. То се догодило у самом почетку окршаја. Пилот Селезњев, чији је авион био оштећен, запао је у изврнути вираж. Авион, над којим је пилот изгубио контролу, почео је катастрофално брзо да

пада, док су га одозго нападала два »Месершмита«. Алексеј је похитао у помоћ. Он je растерао Немце и тиме дао могућност да се срећно врати у базу, а затим је заједно са осталим друговима победнички завршио битку. 8-ог априла 1942 год., показале су се у свој својо] величини пилотске способности Хлобистова, као и његова спремност да се жртвује за отаџбину до последње капи крви. Тога дана је узлетело 6 совјетских ловаца с намером да нападну непри]атељске положаје из ниског лета. Када су били изнад циља, приметили су 28 »Јункерса« и 5 »Месершмита«. Шест према двадесет и осам. Однос снага очигледно није био у нашу корист. Наши авијатичари су прво напали »Месершмите«, а затим су се окренули против »Јункерса«. Већ у првим минутима битке Алексеј је оборио једног »Јункерса«. Када су »Месершмити« покушали поново да нападну совЈетске авионе, били су натерани у бегство. Али зар се може дозволити да Немци побегну! АлексеЈ je кренуо у потеру за »Месершмитима«. Ето, једнога je већ стигао. Срце му je уздрхтало, али му је мозак радио прибрано. Било је већ касно да се отвори ватра. Постојало је само ]едно решење. Пошто је добро проценио чврстину доње површине »Томахавка«, Алексеј је налетео на Немца и уништио га, али je том приликом и његов авион остао без конзола. У том тренутку искрснуло je из облака још 8 »Месершмита«. Наступио је критичан тренутак битке. Било је потребно одмах деморализовати Немце,. раздво]ити их, а затим тући једног по једног. Командант групе, капетан Поздњаков, ношто је одлучио да по сваку цену уништи чеони непријатељски авион, сударио се с њнм и оборио га. Одмах за њим кренуо је у напад Алексеј Хло-

бистов са својим оштећеним апаратом. Он је улетео у групу непријатељских авиона. Два »Месершмита« су покушала да га захвате у кљешта. Тада су другови чули у својим слушалицама снааши глас Алексеја Хлобистова: За отаџбину! Идем на »таран!« Догодио се невиђен случај у историји авијаци]е: у току једне исте битке, један исти авиЈатичар je са сбојим т-ешко оштећеним апаратом по други пут успео да »протарани« и уништи непријатељскн авион. Било је лако боритн се. Враћати се кући исто тако. Једино ми је било тешко да атерирам говорио је он друговима после борбе. У тим речима верно се оцртао лик Алексеја Хлобистова. Ни]е прошло ни две недеље, а Хлобистов je опет морао да се лати опробаног страшног оружја, додуше под другачијим околностима. У току огорчене борбе против надмоћнијег непријатеља, његов авион је био погођен и већ је почео да га гута пламен. Остало му је свега неколико секунди времена да искочи из запаљеног авиона. Међутим, он је у том тренутку приметио да једном младом cobjctckom авијатичару прети смртна опасност. Не двоумећи се, Алексеј Хлобистов је донео одлуку, за коју су способни само заиста храбри људи. Он je управио свој запаљени авион у правцу фашистичког авиона н скрхао ra у судару. Живот младог авијатичара био је спашен. Спасао се и сам Хлобистов, пошто је успео да отворн падобран. Такви су совјетски људи, који се боре за свој народ и за сгоју вољену отаџбнну. генерал-мајор Иван Сергејев

ПОД ЧЕЛОПЕКОМ

»Другови, командир је рањен, ето га, заостао је . . .« продорно је узвикнуо један борац прве чете. Непријатељ тек што нам није пресекао отступницу. Треба брже да се пребацимо на нови положај, да му затворимо пут. Меци пљуште и рију по снијегу, око нас. А сада . . . Љубица Модрић још је једанпут погледала око себе. Швабе су се приблиЖавале све ближе и још мало па ће да ухвате командира. А он, окренуо главу и гледа у њу. Застала је постиђена. Осетила је као неправду што још може да хода, док он беспомоћно лежи и чека смрт. И млада Кордунашица се вратила назад. Није ишла сама. Истранин Дименко Милета пошао je с њом. Швабе су прилазиле све виши и нису већ ни пуцали.

Вјеровали су да he их ухватити живе. Па ипак нити Љубица нити Дименко нису помишљали да оставе рањеног друга. Ако погину, погинут ће племенито. »Предајте се«, издерао се је један бандит десетак корака иза њих. Не, не, не може, не смије тутњало је Љубици у глави. И као да хоће својим тијелом да заштити свог командира, усправи се између њега и швабиног шмаЈСера. Још је била жива кад је гадан, исцерених зуби стигао до ње. У руци је држала бомбу, али није више имала снаге да извуче осигурач. На уста joj је навирала крв. Дименко тешко рањен, успио је да се извуче. Кад је причао о Љубици, у очима су му биле cvse.

Наши иитраљесци на положају

Наша Драгица

Сви су ]е волели. Под титовком лепршали су ;o] праменови косе боје зрелог жита. Говорила је угодним засјењеним алтом. За сваког је имала по коју љубазну ријеч, са сваким је била истинска другарица. Своју дужност помоћника комесара прве чете И1 батаљона, вршида ]е Драгица Делија с вољом и енергијом. Храбра у борби и марљива у сваком раду, била је примјер својим друговима. И 24-1 у рову код Малог Грђевца је и Драгица Делија са својом четом. Између нашег и непријатељског положаја лежао је рањени друг Сној Леополд ађутант И мословачке бригаде. Он је већ неколико сати лежао на сни]егу. Непријатељ је непрестано слао рафал за рафалом и онемогућавао, да се друг спасе. Драгица није то могла поднијети. Излетјела је из рова и потрчала према рањеном другу. Стигла је до њега, али пала је тешко рањена. Другови су отворили жестоку ватру. Шесторица су се дигли из ровова и успЈели обо]е донијети на наше положаје. Референт санитета бригаде помно ју је превијао, Премда је рана тешка и мора да проузроку]е ужасне болове, Драгица је шутјела. Више него мужевно ]е поднашала бол. Плава ]o] се коса расула по слами тек на челу cjaјиле су се ситне капљице зно]а. А онда je отворила очи. Грга, узалуд се мучиш, нема смисла . . . рекла ]е тихо референту; као да се ради о другом човјеку. Саоне су кренуле. Да ли ће стићи на ври]еме у болницу, брујало нам је у глави.

МЛАДИ БОРАЦ

Број 30