Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

914

— О сејо! Зашто си тако тврда срца, немилостиваг!... Досад ме је вазда загревала ми-. лошта твоја... Све моје уздање беше у сестринску ти љубав... Ох, како сам бедна, несрећна!..

Вера зајеца п сузе јој потекоше низ образе.

Наду болно дирну њен јад. Никада је досад не виде такву, очајну... Пред Верпном упорношћу, јогунством, Нада је вазда осећала своју духовну снагу и енергично је заступала своје мишљење; али пред њеном нежношћу била је вазда попустљива; а сад, пред сузама њеним, постаде сасвим немоћна... ПЏриђе јој и. нежно загрли:

— О Вера! Како можеш и посумњати у велику љубав моју!... И данас те волим свом душом својом. |

— Па зашто ми пречиш пут који ми је љубав изабралаг... Твоја би реч код оце могла изменити одлуку његову... Можда је његов једини разлог: твоја удаја пре моје.

Нада је за тренутак замшшљено гледала у избезумљену сестру. Не осећајући више моћи за утицај на њу, уздала се још да ће оцина, реч бити у стању да расхлади млађану јој љубав, па говораше доста узбуђено:

— Вера! Кад ти код Боровића гледаш врлине онде, где ја налазим мане; кад сп тако тврдо убеђена да само с њиме можеш бити срећна, — онда сте ви прплагодни једно другоме; нашто бих ја ометала остварење твога пдеала7... Али, Вера —

Вера је брзо прекиде п ухвати за руку.

— Нећеш сметати, помоћи ћеш, је лиг

После краће борбе са собом, Нада проговори мирно:

— Ако сп се, Вера, после свега што се десило, тврдо одлучила на тај судбоносни корак, сестринска ме љубав подстиче да ти помогнем... · Радосна :Вера: стаде је грлити и љубити,