Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

=== === 215 ___- Сад доиста видим колико ме волиш...

Кад тебе само имам, сејо, за оцу се не бринем.

Нада је с тешким срцем дала пристанак. Њоме поче овлађивати жалост за милом Вером као да, ју је изгубила... Не, није то више њена Вера коју је одгајила и над којом је толико лебдила... Душу јој је гушио бол, а низ образе котрљаху се сузе које оплакиваху њену Веру, па у јецању говораше:

— Нека би ово биле последње сузе моје за тобом! Нека бих се вазда само радовала срећи твојој!

— Ах, сејо! Много жалим што сам ти сузе изазвала. Али се надам да ће ти пристанак, којим си ме обрадовала, олакшати душу... А оцу ћеш, уверена сам, лако придобити.

Вера је у том тренутку помислила да би сад, кад за себе Наду има. бегство било сасвим излишно; то ће, зацело, и Драгоје увидети. Требало је само Наду задржати у том повољном расположењу. Али Нада говораше:

— Дала сам ти реч, Вера, и ја ћу је одржати. Молићу оцу да саслуша и твоју жељу. Али, ако би оца имао против Боровића јак равлог, нама непознат, онда... на моју помоћ не можеш више рачунати. Разумећеш то и сама.

Вера, се намргоди. Узбунише је »јак разлог« и Надина непоуздана помоћ. Као какво страшило набуја тај јак разлог у њеној уобразиљи толико, да изгуби сваку наду на могућност придобивања, оце који јој се појављиваше као »самовољни« родитељ... »дар његово одлучно одбијање без саслушања своје кћери није самовољни чин; И зар оно не казује довољно о неуспеху свакога покушајаг... Дакле ицак Драгоје има право... Без »принудних средстава« Зориних не може ништа бити«... Такве мисли пролетаху једна ва другом по уму незадовољне · и узбуђене Вере.

— Нека би и не било јачих разлога, —