Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

216

продужаваше Нада, — нека би оца био само противан прераној удаји твојој, или би можда, хтео моју удају пре твоје, опет ће га бити тешко приволети на попуштање. За то ће требати и времена и убедљивих разлога.

Те речи Надине још више допринеше да. Вера остане при одлуци о бегству... Мада је стаде опет обузимати зловоља против Наде, помисли да јој још може бити потребна; њена, сестринска љубав нагнаће је да после бегства, олакша измирење с оцем; па јој говораше:

— Уверена сам, сејо, да ћеш ти лако наћи убедљиве разлоге. А о времену... можда ће твоја помоћ бити потребна још вечерас, сутра... кад буде.

— Још вечерас — упита Нада зачуђено. — Ти хиташ!

— Та да, — трже се Вера, па брзо додаде: — ако би оца повео реч о прошевини... Ти ћеш ми, зацело, помоћи ма кад то било... Идем да се опремим за излазак... Извини ме, сутра ћемо шетати заједно колико год хоћеш,

Вера је пољуби, па брзо оде у своју собу.

Нада је болно гледала за њом. Поново јој засијаше сузе у очима... »Невероватно, како се могла тако брзо развити толика залуђеност за њим/« — мишљаше брижно. »Сад ми је јасна и њена главобоља и неспавање и нервозност«... Мисао, да треба да јој помогне за Боровића кога је мрзила из дубине душе, поче је узбуђивати, па говораше полугласно:

— Шта, сам учинила!... Да јој помогнем за, њега, 0!... Какво непромишљено, лудо обећање!.. Корачајући по соби, све се више узбуђивала. |

— O, не могу да дођем себш!...