Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

218

лепезом у руци. На њој је отворен постарији прни жакет с великим коштаним: пуцадма, а испод њега покриваше јој груди жута свилена, марама с црвеним гранама, прппучена иглом златне турске меџедије којом ју је њен Фића даривао. Широка хаљипа модре боје, такође свилена, спуштала се напред на стопале, а позади је имала »шлеп«, тако да је у ходу вазда мало подизала сукњу левом руком; а ту јој је хаљину Паја купио кад је дошла у Београд. У хаљини са шлепом налазила је достојанственији изглед, са чега јој се кратке модерне сукње ниуколико не допадаху. На глави је имала омањи и напред мало уздигнут шешир о црним чипкама, налик на капе старих »Швабица«... Набељено лице, обојена коса, уковрџене витице на слепоочницама п вештачки младеж на десном образу ближе носу, сведочаху о њеној паланачкој »мајсторији« која је ипак није чинила ни млађом ни допадљивијом.

Тако се Тета-Јуца удешавала о празницима, или кад је ишла на журове — као данас... Али њен долазак у ово доба није био без нарочита смера. Боровићу је требало да се она нађе ту око седам сати ради сазнања Верине одлукемп улицаја на остварење његова »плана«.

— Добарвече, голубице моја! — рече Јуца и пољуби Наду. — Како си миг Шта радиш“...

— Ето, тумарам по соби, — одговори хладно Нада, којој је морао бити врло непријатан њен долазак у време, кад јој је предстојало тако важно обрачунавање с Вером. |

— Сама си, Надог... Бар ће ти моје друштво бити пријатније, — говораше Јуца жмиркајући левим оком и хладећи се лепезом. Скоро ће п вече, а напољу још велика тампретура... А. пшла сам п доста брзо... због вас.

Нада је немирно погледала на врата, очекујући Веру; али је у исти мах мислила, како би се ослободила Јуце. Одмах је посумњала да