Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

219 је њен долазак у вези с нампшљеним беготвом, па намисли да се најпре с њоме обрачуна и за раније састанке Верпне о Боровићем код ње.

· — А где ти је Верица, Надог

— У својој соби... Спрема се за излазак којп је вама, зацело, познат... Не бих се никад надала од вас —

Нада је говорила љутито, али се брзо трже угледавши Веру на вратима, па приђе писаћем столу, пратећи Верине покрете.

Вера је била у свиленом црном жакету, с кратком и узаном сукњом и малим сламним шеширом. У руци је имала кожну торбицу и шведске рукавице, а преко руке »боа« од нојева перја.

— А, Тета-Јуца!...

— Верице моја лепа! — Јуца је пољуби. Како си ми данас веш, елегатна!,.. Увек си ти прави ангел!...

= И ви сте, Тета-Јуцо, данас много свечанији. — Јес", била сам на журу код госпође Мице совјетниковице...

Нада је первозно гледала Веру, па рече:

— Ти си у путничкој опреми, Вераг

— Зар тако изгледамг — упита Вера с усиљеним осмехом.

— Шта ће ти боа... Напољу је топлог... Па тај шешир, торба...

— Осећам језу... ваљда са ноћашње несанице.. — Увече заладни, јабоме, — узе је Јуца у заштиту.

— А не волим више велике шешире... усвојила сам твоје разлоге... У торбици је новац за исплату мојих рачуна... Као што видиш, ништа чудновато.

Вера погледа у сатена руци, пагбоа и торбу спусти Ha _CTO. Затим се окрете Јуци: