Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

— Били сте, дакле, код госпође Мице,

Тета-Јуцог — Јес, код госпође Мице совјетниковице, на журу, — говораше Јуца, гордећи се и жмир-

кајући. — Кад год ме сретне, увек окупи: »Што не дођеш««

Вера приђе отвореном прозору п навлачећи рукавице, погледа на улицу...

Вече је било тихо, топло, пријатно... Мамило је на излазак. Провори од кућа на другој страни улице блистаху се злаћено црвеном светлошњу последњих зракова сунца које је залазило... У соби је почео поступно настајати вечерњи сутон.

| — Јес, увек окупи: »Што не дођешт%к говораше Јуца, окрећући се Нади. — А тамо, пуна два велика, салона... све само отмен п елегатан свет...

— Код ње је вазда елегантан свет, — потврди Вера, враћајући се с прозора.

— Јес, увек... У једном салону све млади и модерни момци и госпојице фрајле, која од које лешша... ал' ниједна к'о ти, голубице моја лепај... Ту ворте пијано, ту песма п музика... ове весело!.. А у другом салону совјетниковице, министерке, генералице... велика госпоштина!... Лепо смо се амузлирали... Лакејп с белим рукавицама к'о у Двору... А послужење... госпоцка посла!... Ту су ти санвичи... ту рибе с мајолезом и шумке... ту ајвађ и елементалер... па пиво, вино и ликери... Богата посла, кажем вам!...

— Господин саветник, кажу, стекао је грдне паре на неким државним лиферацијама, — примети Вера.

— Море не слушај, Вера, оговарају само... Било је ентиресатних разговора... о свачему... А. не пуштају лако, једва сам се отуд извукла... "Тела сам да. вас обиђем око седам сати, — ту Јуца погледа на Веру.