Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

249

Говори -се о министарској кризи. Убрзо је

дата прилика. Господина Министру да. се

увери, колико је поуздано товерење што

га је поклонимо том младом чиновнику,

запостављајући друге старије ипоузданије«.

И Нада m Паја упрше погледе на Веру да виде утицај прочитане белешке.

— Сад видиш, Вера, да то нису моји »маневри«. — Али је у тој белешци исто што си и ти

донео —

— Твоје чисто срце, Вера, лако верује у туђу карактерност, — говораше Нада, остављајући новине на сто. — Она се не може тако

лако познати.

— Хтела би рећи да сам за то »незрела«, удетињаста«се

— То не могу више. Та ти си само за неколико дана сувише сазрела/!... Постала си потпуно слободна и самостална; отргла си се испод сваког савета и разлога; не признајеш родитељско право да одлучује о твојој срећи и судбини; буниш се против бриге коју подстиче сестринска љубав; одлучујеш се на лакоумне и безумне коракеј!... Не, не, сувише си сазрела/...

— Вера се стара да покаже, како је добро проучила »Модерне Принципе«,.. Али, Надо, Вера, је ипак наша, лепа љубимица.

При том Паја приђе да помилује Веру, али га она, срдито одгурну, говорећи узбуђено:

— »Љубимица«! »Сестринска љубав«! OQ!.., У вашој бриви о мени видим само неискреност, зловољу, а не љубав!

— Чиниш нам неправду, Вера!

= Они, које сам највише волела, они ми немилостиво стају на пут љубави моје!

— Али је твоју љубав задобио човек недостојан ње.

= О, недостојан!... Ови ви тако!