Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

– 977

бави«. Тада. нам их она друга двојица стадоше делити; а када се окитисмо, позва нас да пођемо две и две за њим. Распоредисмо се, и ја се случајно десих међу првима.

То символично кићење белим ружама и церемонијални полазак у дворану учинише већ неки необичнији утицај на мене: осетих да ми срце јаче закуца. Очекивах да видим у дворани нова изненађења, и -— нисам се преварила.

Наш спровод застаде пред једним великим вратима. Тада наш вођ лупну својом штаком о под и — врата се пред нама широм отворише!

Угледах интересантан призор.

Извини, сејо, морам овде прекинути. Не мисли да то чиним намерно да бих те, зар, јаче замнтересовала за дворану и главни део ове свечаности. Не, оца хита у радњу, а без њега се не смем поуздати само у своје памћење. Потребно ми је његово објашњење појединих појава и речи којима смо међу браћом предусретане. Ово ти писмо шаљем одмах па пошту, а. ни на друго нећеш много чекати. Писаћу чим оца у подне дође из радње, па ће ти радозналост бити убрзо задовољена.

Много те поздрављају и љубе оца и твоја,

Beba.

Истога дана, одмах по ручку, седела је Вера с оцем за столом и писала Нади ово писмо:

25. јула после подне Мила сејо! Продужавам ти извештај оданде, где сам га у првом писму прекинула.

Кад се отворише ложинска врата, зачуше се тихи звуци хармониума који јаче узбудише моју нервозну душу. Пред нама, се простирала, велика дворана, сјајно осветљена. Она је на мене оставила необичан утисак, Ове је у њој