Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

278 било друшчије него у свечаним салама других друштава. Одмах ћу ти описати њен изглед.

У близини уласка стрчаху два висока стуба. од црнога мермера. На средини дворане, чији је под био застрвен крупним белим и црним квадратима као на шаховској табли, стајао је сто покривен плавим чаршавом и засејан белим ружама; на њему, на сва четири угла, уздизаху се бронзани канделабри са свећама; а између њих, на средини стола, находила се повећа метална урна... У дну дворане, на великом узвишеном постољу, стајао је — изненадићеш се достојанствено као Јупитер — наш оца! А са обе стране његове стајаху такође нека браћа ложинска... С десне и леве стране дворане уздизали су се једно за другим редови седишта; први од њих беху правни — за нас сестре; ау редовима иза њих стајао је опет велики број браће.

Кад смо пролазиле између стубова код уласка, наш нас је вођ делпо на једну п другу страну, и ми смо заузимале празна седишта у првим редовима, где и ми остасмо стојећи. Нас је могло бити преко шездесет, а браће, зацело, двојином више.

Док су остале сестре улазиле, могла сам разгледати намештај, слике и украсе у дворани. Све је то било необично п интересантно. На дуварима беху измоловане разне митолошке слике пи егппатске фигуре, стубови, обелисци, пирамиде, сфинге п јероглифи, поред разних зидарских справа — угломера, шестара, мистрија и др. Покушавах да нађем у њима какав значај, смисао, али ми то без оципог објашњења беше немогућно. Њихов је значај, свакако псториски. И браћа и ми сестре — сви смо стајали мирно, непокретно. Тпишину су проламали само пријатни звуци хармониума који озго, као из каквих невидљивих региона, долажаху са про-