Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

= 984 — ===

»поправну морала џ неговању човечних осећаја, у профаном свету«, напомињући притом да за бољи успех »треба најпре почети од себе џ свога дома«, старајући бе да је у њему »све светло ч честито«...

ЖКалим што вам ти овде навела само бледи извод из Гојкова говора који ми се јако допао. Говорио је живим и допадљивим тоном, и сви су били одушевљени његовим пробраним пи симпатичним речима.

Ланац је раскинут троструким стискивањем руку и, чини ми се да су сви, као ја, радосно дахнули као изразом душевнога задовољства. На свакоме беше мио осмејак на лицу, у очима.

Свечаност је завршена овом оцином речи:

«Драге сестре и браћо! Завршујући овај свечани рад нали, препоручујем свима вама. да вазда имате на уму дивно начело још старих средњевековних зидара: Мудрошћу оснивајмо зграду и сваки посао нали: издижимо их и свршавајмо свом Снагом и свом вољом својом; а укратавајмо их Лепотом, том божанственом искром душе наше...

Не пропуштам да сестрама и браћи умет-

ницима, који су нас тако лепом песмом и

музиком одушевљавали, изјавим срдачну

захвалност... Наш је рад завршен; побимо мирно и сећајмо га се вазда с радошћу.»

Тада свакој сестри приђе по један брат п понуди јој руку, те тако изиђосмо из ложе у одају у којој смо били у почетку. Насташе живи п весели разговори међу браћом и сестрама, који беху колико изливи душевнога расположења, толико пи природна реакција после свечане озбиљности у ложи.

Објавише ma да треба. ићи на Обед. На улици је чекао повећи број кола п аутомобила =- ва сестре; а, већина браће користила се трам-