Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

од свих државних чиновника. једино је лототет, у својству министра Вера, имао извесна права над црквама и манастирима. То уређење одржало се све до коначног пада српске државне самосталности. Босански краљевић Стеван Томашевић дао је 1458 своме логотету Отепану Ратковићу велико логотетство и власт над црквама. Над непривилегованим манастирима вршили су духовни надзор епископски изасланици, егзарси, за које је Душанов 3аконик одредио, да не смеју бити козмици — световњаци. Они су купили и епископске приходе од манастира, као што су то чинили протопопи од патријарашких цркава, свештенства и народа.

Унутрашњи живот у српским манастирима равнао се, углавном, по општим црквеним законима за калуђере и по нарочитим ктиторским прописима (типицима). Старешина је био игуман, а њега су у управи, као саветници, помагали | одабрани чланови манастирског браства, који су. обично називани старци, али и прва братија, старејши, зборници, власти и црквени владаоци. Ужи одбор ове братије, који се бринуо о свима манастирским пословима, сачињавао је игуман са иконоMOM, параикономом и еклисијархом, а од почетка, 14 века тај је број повећан и дохијаром., Итуман је обично био и духовник своје братије, а Хиландар m OB. ADханђел код Призрена имали су и нарочитог духовника, који се звао башта (отал).

За све време средњевековне српске државне самосталности киновија или општежиће била је једини легални начин монашког живота у Србији, те је државна власт својим ауторитетом. забрањивала, идиоритмију и борављење монаха ван манастира, а нарочито по својим кућама у селима и градовима. Ни један монах није смео имати ништа, свога, све је било заједничко, калуђери су добивали и одело и. потпуно издржавање у манастиру. Тек доцније почео је завет сиромаштва све више да се заборавља, и калуђери су почели да стварају лична имања, што се нарочито од краја 14 века почело развијати у читав систем, идиоритам, на Св. Гори. Стога је велики челник Радич Постуновић, у својој даровници за светогорски манастир Кастамонит (1433), сматрао за потребно да нарочито нагласи, да ни један калуђер у том манастиру не сме имати ништа свога. Али нарушавање овога. завета, сиромаштва, почело је у СОрбији знатно раније, још онда када су игуманима и калуђерима, у појединим манастирима, одређиване нарочите ?Oдишње плате у злату. Тако на пр. знамо, да је цар Душан у повељи за своју задужбину, манастир Св. Арханђела oj Призрена, одредио: да игуман има примати 8 перпера, старци по 4 перпера, а остали калуђери по 3 перпера годишње.

По. правилима је унутрашњи духовни живот имао бити главно занимање монаха.

МОНА ШТВО

И у типицима је увек посвећено много пажње духовном животу братије и њиховом моралном усавршавању. Са примањем М. мењало се и име, што символично има да, значи прекидање са светом и прошлошћу. Стога се породична, презимена врло ретко наводе поред имена монаха, јер је била тежња, да се веза. са. спољашним светом, па и са најближом родбином, што потпуније прекине. Да се избегну саблазни строго je забрањиван | долазак женскима у манастире, па чак и држање мушке деце. Стога, се у манастирима, за средњевековне државне самосталности нису подизале ни школе; оне су отваране махом по селима и варошима крај парохиских цркава, у свештеничким, протопопским и епископским домовима. Пазило се строго и на храну по манастирима. Она је била увек посна, без меса. Јело се обично: просени хлеб, вариво, воће, сир и риба, а пило се вина, пива и медице.

У прво време је и на манастирским имањима, као и по целом народу, превлађивало сточарство, а од краја 13 века све се више развијала земљорадња, и чешће се појављивао пшенични хлеб. Заслуге Maпастира и монаха за економски напредак средњевековне Србије биле су знатне. Многа велика манастирска властелинства, развијала, су угледна господарства на својим имањима, и, поред земљорадње, нарочито су се бринули ва добре воћњаке, винограде и пчелињаке. Сем тога, поред неких манастира подизане су и болнице и склоништа за старе и изнемогле, а понеки манастири, уз главне трговачке путеве, подизали су и свратишта за путнике. Тако се на пр. зна, да су епископски манастири Св. Николе у Дабру код Прибоја и Ов. Петра и Павла у данашњем Бијелом Пољу у 14 и 15 веку служили као караванске станице Дубровчанима. Поред неких манастира, развила су се током векова, читава, насеља — села, тртови, вароши и градови. Изгледа, да су тако постали: Битољ, Чачак, Прокупље, Ариље, Тетово, Гостивар, Бјелопоље, Цетиње, » можда и Џећ, Ђунис (Ов. Дионисије) и још нека друга места.

Знатно веће заслуге манастира и монаха биле су на религиско-националном и просветном пољу. На читање и писање књига у манастирима тледало се увек као на више, богоугодно дело. Ту су се налазили добри познаваоци грчког јевика, и преводили су, не само потребне богослужбене књиге, него и многа одабрана. дела византиске проповедничке, историске и лепе књижевности, а и по који састав из разних других грана науке и литературе. Ту су писани летописи, који су забележили многе важне догађаје из народне. прошлости, ту су преписивани хронографи. У манастирима су преџисиване и многе друге књиге, које су по каткада биле илустроване одличним ми-

= 873: —