Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

МОНА ШТВО

нијатурама. Још више је у њима сачувано књига, писаних од разних професионалних писаца, по разним странама, и набављених за манастирске библиотеке. Поред богатих библиотека, од којих је 'сачуван само мали део, и то највише у Хиландару, Дечанима, Пећи, Ов. Тројици код Плеваља и неким фрушкогорским манастирима, сачувано је у њима понешто и од старих архива, нарочито даровнице средњевековних српских владалада и властеле, па је Хиландар и данас, поред Дубровника, главни архив за српску средњевековну прошлост, где се чува сразмерно највише хрисовуља, на пергаменту с оригиналним златним и другим печатима, од средњевековних краљева и царева.

Најзад, манастири су били и музеји, и они најживље представљају стару српску културу и цивилизацију. Какви су изгледали стари српски владаоци и како су се носили они, њихове жене, деца и властела, као и представници цркве онога времена, сазнајемо, углавном из Ммногобројних њихових портрета на фрескама, очуваним, потпуно или делимично, по целим и разореним старим манастирима по Србији, а нарочито по Јужној Србији. Манастири су уз то и главни сведоци старог српског уметничког рада. Поред сликарства, које је најбоље представљено и очувано на многобројним лепим илустрацијама разних сцена, из Оветога Писма и црквене историје, по црквама у Грачаници, Старом Наторичину, Матејичу, Марковом манастиру, Малој Студеници, Љуботену, Манасији и још по неким другим црквама, и сама архитектура старих. црквених грађевина сведочи о знатном естетском смислу и уметничким способностима. У архитектури се, поред чисто византиског стила (Матејич, Нерези, Наторичино, Грачаница), о срета – романски стил (Студеница, Дечани, Бањска, Ов. Атрханђел код Шризрена), мешавина оба та стила (Жича) и нешто готског (Градац), 4 најзад и нарочити српско-вивантиски стил, који, се почео развијати крајем 14 века (Раваница, Лазарица у Крушевцу, Љубостиња, Манасија, Каленић). На манастирским црквама романског и српсковизантиског стила налази се и вајарских објеката, већином рељефа и барељефа у камену. Та пластична орнаментика Hajлепша, је око врата и прозора на Отуденици и Дечанима, Раваници и Каленићу. У првима има доста извајаних животињских и људских фигура, а у другим презлађује геометриски и биљни орнаменат по народним мотивима.

Сачувано је и понешто вајарских радова у дрвету и слоновој кости, а нарочито у металу — злату, сребру, бронзу и бакру. Таких предмета има највише У Хиландару, Дечанима и Пећи, али се налазе и по другим манастирима. Од сачуваних објеката везилачке уметности нај-

=— 971 —

важније су плаштанице и завесе, очуване у манастиру Хиландару, покров за троб кнеза Лазара у манастиру Врднику, у Фрушкој Гори, и покров за гроб Св. Саве у Милешеви, који се сада налази у манастиру Џакри у Славонији. Како је било велико богатство по средњевековним манастирима, у златним, сребрним и друтим драгоценим и уметничким предметима, даје се представити из белешке, да су Турци, када су у првој половини 15 века поробили Раваницу у Ресави, однели са собом из ње на 12 камила разних скупоцених предмета.

Турци су попалили и поробили многе манастире и цркве, а нарочито по градовима и у близини главних путева. Кад су Турци коначно овладали српским земљама, све веће и лепше цркве и манастире по градовима обарали су шпостепено и од њиховог су материјала градили џамије, мостове, тостионице и друге јавне зграде. Тако су на пр. од митрополиске цркве и манастира у Београду, по сведочанству путописца Герлаха из 16 века, начинили безистен и каравансерај, а све драгоцености манастирске тако су опљачкали, да се у јединој заосталој цркви у Београду. у којој се још могло служити, служило само са дрвеним путиром. дискосом и свећњацима. Већину села и земаља, метохија, које су владаоци и властела даровали својим задужбинама за њихово издржавање, Турци су постепено одузели и претворили у спахилуке. Једва је тек по који већи манастир могао успети, да од султана добије право на уживање, бар једнога дела, својих пређашњих добара, а велика је већина убрзо сасвим опустела, јер калуђери, које Турци и поштедише, нису могли у њима да живе и подносе велике терете и насиља.

После обновљења пећске патријаршије: (1557) и манастирски је живот почео да се обнавља, те су и неки стари, раније опустели, манастири поново пропојали. Патријарх Макарије добио је од султана нарочито допуштење, да може не само поправљати оронуле и разорене цркве и манастире, него и нове подизати. Он и његови наследници, то су право искористили. За кратко време, у 16 и 17 веку, поред нових манастира у горским крајевима Оеверне Србије, а нарочито под плапинама Овчаром и Кабларом, подигнуто је много нових манастира и по Босни и Херцеговини, Срему и Угарској, Олавонији и Хрватској, где год су се у већим масама били населили (Срби. Те манастире подизали су већином сами калуђери са околним народом, коме су они били од велике користи, како под Турцима тако и под аустро-угарском влашћу, у борби са унијом (Марча, Лепавина, Гомирје). За народних устанака и ратова Турци су нарочито робили, обарали и палили цркве и манастире, а калуђере и све-