Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

штенике мучили и убијали, знајући да су они главни покретачи и народни вођи. Стога су, особито крајем 17 и у првој половини 18 века, многи манастири поново опустели и пропали. Али ни у мирно доба није било лако очувати манастире од турског насиља. Пре свега, турске спахије наметале су се манастирима, за тобожње заштитнике, узимали су дДесетак са манастирских земаља и постепено су постали потпуни господари њихови. Уз то су често и турски разбојници насртали да робе манастире. Али, највише су манастирима досађивали турски полициски чиновници, који су калуђерима подметали разне кривице, па онда уцењивали и глобили манастире. То је било тако често и несносно, да су многи калуђери остављали“ своје манастире и склањали се од силника у друге склонитије и мирније. А калуђери имућнијих манастира одлазили су сами у Цариград и тамо, по скупе новце, вадили царске фермане и њима се бранили од насилника. У тако тешким приликама, два од најугледнијих старих српских манастира, Студеница и Дечани, извадили су у 16 веку берат шаинђиски и добили су привилегије соколара, који су потпадали директно под султана и били опроштени од свакога данка, уз обавезу, да султановом двору у Цариграду донесу сваке тодине одређени број за лов извежбаних соколова. Али, често им и те повластице нису много помадале. Велику већину манастирских земаља, које су даровали стари владаоци, властела и други људи, за душу, гроб, постриг и т. д., Турци су најзад сасвим одузели и поделили између себе по вољи. Међу манастирским поданицима. (старим парицима, меропсима, или кметовима) бивало је у доба расула и такових (на пр. Истинићи код Дечана), који су примили мухамеданство само за то, да приграбе себи манастирске земље.

Тако су сви манастири, некада тако богати и силни, толико осиромашили, да, су се издржавали већином само од милостиње. Ради тога отправљали су манастири сваке тодине по којег калуђера у прошњу, која се називала писанијом, јер су калуђери записивали шта је ко дао и шта је ко обећао дати манастиру, да буде помињан он и његови, за живота и после смрти, у манастирским поменицима. Уз писанију су калуђери носили собом, из свога манастира, чудотворне иконе, крстове и мале ћивоте са честицама светих моћи разних светитеља, да њима, освећују домове приложника и добротвора манастирских.

Од краја 15 века неке тлавније манастире поматали су и руски, молдавски и влашки владаоци. Они су им поклањали црквене ствари и књиге, а некима су давали и сталну тодишњу помоћ у новцу (на пр. Милешеви), или су допуштали, да калуђери тих манастира долазе у њи-

МОНАШТВО

хове земље и купе милостињу за своје манастире. Изгледа, да су калуђери Успенског манастира у Београду, почетком 16 века, док је Београд био још под Мађарима, почели први да иду у стране православне земље са циљем, да тамо траже помоћ. Доцније су у те земље ишли, доста, често, не само калуђери него и епископи и митрополити, па и сами патријареи, и ако су Турци, као и. касније Аустријанци, из политичких разлога, нерадо гледали на то одлажење, нарочито у Русију, те стога чинили многе сметње и доцније тотово потпуно онемогућили одлазак.

После великих устанака и исељења знатнога, броја Орба у Хрватску и Војводину под пећеким патријарсима Арсенијем Ш Црнојевићем и Арсенијем ТУ Јовановићем, пропали су у СОрбији многи, дотле још некако очувани, манастири. Од тог доба почео је код Орба нагло да опада, раније врло снажно развијени, смисао и интерес за монашки живот, и многи су манастири, током 18 века, опустели дефинитивно само зато, што није било калуђера да их прихвате и одржавају. Међутим, у исто време, под зустро-угарском влашћу, због борбе православља с римокатоличанством, СОрби су не само развили и унапредили старе своје манастире у Фрушкој Гори, Војводини, Хрватској и Олавонији, него су покушавали, и против воље државних власти, да подигну и нове манастире, нарочито у Хрватској и Олавонији, где је римокатоличка пропаганда била најагресивнија. У томе нису успели, јер је државна власт, крајем 18 века, укинула све те нове и неке сиромашније старе манастире. Али су манастири у бившој карловачкој митрополији и данас још најбоље организовани и материјално најосигуранији део монашких институција код православних Срба.

У старој српској црквеној организацији било је и женских манастира. ЏШрви такав познати манастир, био је код цркве (Ов. Богородице у Котору, који је, пре 809, подигао властелин Андреације за своју кћерку Теодору, када се замонашила. За тим, изгледа, да је био женски манастир и при цркви Пречисте у Крајини на СОкадарском Језеру, где је, после убиства, зетског кнеза Ов. Владимира (1015), живела његова удовица Косара-Теодора, кћерка дара Оамуила. Немањина задужбина, из времена, пре 1168, био је женски манастир Св. Богородице у Топлици, код Куршумлије. Ту је Немања, са својом женом Аном, основао збор монахиња (чрница) и предао та Ани, да се стара о њему. Ивтледа, да је доцније и у Расу основан један женски манастир, где је Ана, као калуђерица Анастасија, провела последње тодине живота. А кнегиња Милица, као калуђерица малосхимник Јевђенија, а великосхимник Јевросима, саградила је

== 875 —