Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

МОНАШТВО

манастир Љубостињу, и у њему је. окупила, многе удовице. И сестра кнеза ЈЛазара, Драгана, удовица, челника Мусе, подигла је женски манастир под Копаонижом код Брвеника, где је и сахрањена као монахиња, Теодосија (после 1381). Почетком 16 века подигла је деспотица. угарских (Срба, Св. Ангелина, један женски манастир у селу Крушедолу, у Фрушкој Гори, а нешто. је доцније провела у. удовичком манастиру у СОремским Карловцима последње тодине живота Јелена, удовипа Стевана Шкиљановића. Зна се још за, женски манастир у Јашуњи код Лесковma, из 1499, и Ћенавију код Пећи, током 16 века. Изгледа, да је било још више женских манастира и да су они већином били у близини знатнијих мушких Maнастира. Тако се на пр. зна за калуђерице код Студенице, Сопоћана, Дечана и др. Тај тип женских манастира, поред мушких, превлађивао је у турско доба, те је можда већ и у немањићеко доба био У обичају. Женски су манастири код нас сматрани већином као удовичка склоништа, али турски путописац Евлија Челебија оставио нам је белешку и о једном девојачком манастиру у Вучитрну на Косову. У 14 и 15 веку много су се монашиле удовице српских владалаца и властеле. Неке од њих живеле су и даље на дворовима и по својим кућама, као што је то био обичај и у Византији. Тако на пр. зна се за Јелену. Анжујску, удовицу краља Уроша ], да је скоро 40 тодина провела као калуђерица на своме двору у Брњацима и по другим местима. Шта више, у Брњацима је она држадла, пансион за девојке. Ту се учило књиви и ручним радовима, ту су се и преписивале књиге. И мајка пара Душана, краљица Теодора, умрла је као монахиња Марта. Међу калуђерице ушле су и царица Јелена, жена Душанова, Јелисавета. жена краља Марка, Мара, жена Вука Бранковића, Теодора, жена Ђурђа Баошића, последња деспотица у Орбији Јелена, жена деспота Лазара, и многе друге. Али, најистакнутија међу њима била је Јефимија, удовица деспота Утљеше. У Вивантији је била врло честа појава, да су се жене и кћери властеоске и појединих династа морале силом калуђерити, ради политичке кривице својих мужева и очева. И код нас се зпа за такав један пример. Видосава, рођака, кнегиње Милице, а супруга у побуни савладаног сребрниukor војводе Николе Зојића, морала се 1397 закалуђерити, заједно са мужем и са своје четири кћери.

У доба великих сеоба, крајем 17 и почетком 18 века, запустели су и пропали и сви женски манастири по (СОрбији, а под аустро-угарском влашћу, пошто су женски манастири у Крушедолу и Карловцима били опустели, настаниле су се поједине калуђерице, у засебним. ћедијама, поред мушких манастира, као на пр.

при „Ораховици, Комоговини, Лепавини и другима. Много више калуђерица живело је по приватним кућама и при парохиским црквама, обично као бабе поскуричарке, старе ђаконице. Патријарх Арсеније ТУ Јовановић, када је' пребегао под аустриску власт, наредио је (1741), да се све те калуђерице скупе у манастир Стари Јазак, у Фрушкој Гори, и ту је онда основан. женски манастир. Тај манастир је постојао само 33 године, па, је, по наређењу царице Марије Терезије, дефинитивно укинут 928/12 1774. Око половине 19 века основан је један женски манастир при парохиској цркви у селу Beрову на Брегалници, а после (Светског Рата (1919—1923) отворени су женски манастири: у селу Мирковцима у Скопској Црној Гори, у Хопову у (Срему, за избегле руске монахиње, и у Кувеждину. такође у Фрушкој Гори, за нове српске и руске монахиње. Према томе у српској цркви има данас четири женска манастира са 3 игуманије (Берово, Хопово. и Кувеждин), 70 монахиња (Берово 11, Мирковци 2, Кувеждин 6 и Хопово 50) и 20 искушеница (Кувеждин). Од њих су једна игуманија, 50 монахиња. и готово све искушенице Рускиње, а само 2 игуманије и 20 монахиња Српкиње. Најзад, у Црној Гори, живи и данас по старом обичају, при мушком манастиру у Брчелима, једна монахиња.

Унутрашњи - живот женских манастира равнао се и равна се углавном по истим правилима као и мушки. Разлике су само у томе, што богослужење у женским манастирима обавља – нарочити духовник. мирски свештеник или старији јеромонах из кога оближњег мушког манастира, a монахиње читају и поје за певницама. Али, по правилима, монахињама није дозвољено појати све црквене песме, нарочито не прокимене, нити би смеле улазити у олтар. Осим молитве калуђерице се баве васпитањем и неговањем сирочади и друге деде, те разним женским ручним радовима, – нарочито – радовима. потребним за цркву и богослужења.

Мушких манастира у целој српској дркви (по статистици 1994) има 9209, са 442 калуђера. Највећи број манастира налази се у скопској епархији (31), затим у битољској (29), нишкој (19), сремско-карловачкој (15), жичкој (12), захумско-рашкој (10) и злетовско-струмичкој (9). Од 8 до 9 манастира налази се у епархијама: београдској, бањалучко - бихаћској, бачкој, боко-которској, браничевској, вршачкој, далматинско - истријској, S8aXyMско-херцетовачкој, | зворничко - тузланској, охридској, пакрачкој, пећској, рашко-призренској, шабачкој, темишварској, тимочкој и црногорско-приморској; будимска, и торњокарловачка епархија имају само по један манастир, док дабро-босанска епархија нема ни једнога. Од 442 калуђера 43 су архимандрити, 2 протосин-

— 876 —

kaipan