Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : IV knjiga : S—Š

СИЊАВИНА

око 950 међу 11 жупанија (далматинске) Хрватске. Краљ Звонимир даровао је (1078) целу цетинску жупанију сплитској цркви са свима правима и дужностима у реформистичком духу онога времена. 1210 добио је од краља Андрије П земљу Цетину са Триљем шибенски кнез Домалдо, син Сарацинов, по коме су доцније тим крајем загосподовали кнезови Нелипићи од племена СОвачића. Последњи од рода Нелипића, Иван 1, имао је сестру Јелену, удату за сплитскога кнеза. Хрвоја Вукчића-Хрватинића, који је, у име босанскота краља Степана Остоје потврдио 13/5 1402 испод града (С. Шибенчанима и Трогиранима њихове старинске повластице. Повељу је потписао и кнез Иван. То је први спомен (О. у историји. После смрти Ивана Ш Нелипића (1435), добила је О. породица Таловаца. 1442 господар O.

и цетинске жупаније био је далматинско-“

хрватски бан ШЏетар Таловац.

Пошто су Турци 1463 освојили Босну, запретили су. О. и свој Цетини. Из печатнице паше Иноценција УПТ од 23/4 1499 види се да су Турци већ пре разрушили (0. цркву Ов. Марије изван градскога. зида. Око (О. било је више окршаја с Турдима, 1518 спасла та је набујала Цетина, док та нису издајом освојили 1536, ша, га држали све до 1686, када. га је (25/9) предобио провидур Јероним Корнаро, помоћу народних јунака Стојана, Јанковића и дон Ивана Грчића. Одмах друге године 15.000 Турака је под босанским пашом Атлагићем посело СО. али су сузбијени, и у борби са Отојаном Јанковићем код Хана, изгубили су 92.000. људи. Исте тодине (1687). кренуо је Корнаро у Боку Которску под Херцег Нови, а Јанковић је провалио у Раму, одакле је извео народ и фрањевце самостана. Св. Петра у Шћиту са чудотворном иконом Богородице. Они су се настанили поглавито под градом (О., тде су подигнути црква, схраниште свете слике и самостан, а око њих је временом основана нова варош О. Турци су и опет провалили у Цетину 1698, кад су одвели много робља (међу сужњима био је и гвардијан (О. фратара ШЦавао Вучковић, који је шробавио 5 тодина у сужањству чак у Багдаду) и 1700. Но најетраховитија навала, била је у сињеком рату 1715, кад је босански паша, серашћер Мехмед Ћелић, са 60.000 људи опколио (0. у коме је било једва 700 бранилаца, под провидуром Јурјем Балбијем и фра П. Вучковићем. Пуцњава топова и јуриши ка град трајали су 8—14/8. Ноћу на 15 повукла се турска војска, оставивши испод O. 10.000 мртвих. На Велику ' Госпојину није више било ниједнога Турчина у Цетини. Кажу да је у турском табору букнула куга, а народ тврдо верује да му је помогла Сињска Поспа. На успомену те победе Сињана сваке тодине играју BHтешку игру Халку (јашући гађају у пвозден колут, халку). Пожаревачким | Ми-

. ром (21/7 1718) свршила се борба. с Тур-

цима. 1723 обновљена је 1715 изгорела црква. Под Венецијом С. је остао са осталом Далмацијом, до њене пропасти (1797), после тога је он под Аустријом до 1805, па под Француском до 1814, 'опет под Аустријом преко 100 година, до њенога слома, 1918, а од тада је у Краљевини СХС. QC. је два пута много претрпео од земљотреса (28/11 1769 и 9/7 1898). Сињани су свечано прославили 14—16/8 1887 Двестотодишњицу доласка својих дедова из Босне и иконе Блажене Девице Марије из Раме, прозване Сињска Госпа, као и избављења града од Турака и зачетак новота (О. : 0: се увек одликовао будном народном свешћу својих становника; његов самзстан био је расадником родољубивих учених и одважних фрањеваца: П. Вушковић, летописци самостана Ј. Филиповић и Ј. М. Глумчевић, први равнатељ гимназије СО. и борац за сједињење Далмације са Хрватском Матас, писац и барски надбискуп Ш. Милиновић, домаћи и црквени историк И. Марковић и др. Народна песма вове (О. »Бели О.« »крило лабудово«. А. Качић, на више места свога. Разговора, Утоднога, слави његове јунаке. 5 Литература: И. Марковић, Сињ и његове славње 1887 (1898); Госпа Сињска (19992); Далмација, (Спомен -књига Југословенских инжињера и архитекта 1928; Вј. Клаић, Опис земаља, у којих обитавају Хрвати (18981, П, 151—159); Ј. Кемпф, Од Спљета. до Сиња, (Просвјета, 1906, 451 и д.); Г. Новак, Топографија и етнографија римске провинције Далмације (Наставни Вјесник, 97, 83); Ш. Милиновић, Сињека алка (Виенац, 1875, 257 и д.). Ј. ШМодестин. СИЊАВИНА, пространа крашка. зараван у Црној Гори, између река: Таре-

· Отоке-Пријелца-Потока - Буковице-Тушине-

Плашнице, југоисточно од Дурмитора, а северозападно од града Колашина. (О. је поглавито састављена од палеозојских и мезозојских кречњака, чији се слојеви шружају од северозапада према југоистоку, а то је и орографски правац планине. Местимице су кроз кречњаке избиле млађе еруптивне стене, нарочито на југозападној и североисточној страни. (О. се пружа у дужину око 40 км, у ширину око 15 км, и нагнута је према северозападу, те се у томе правцу снижавају и врхови, прелавећи и дробњачку површ око Језера. Највиши од њих су: Гусар (1.905 м), Јабланов Врх (2.203 м), Велики Старац (92.034 м), Печорац (2.044 м), Планиница (1.869. м), Пејово Брдо или Боровац (2.005 м), Окрутлица, (око 2.000 м), Орујица (1.750 м). Од долине Горње Мораве (С. је одвојена низом планина: Сомине, Прадишта. (2.216 м), (Отола (2.258 м), Вучја (1.940 м), и даље на југоистоку Острвице (1.767 M). Q. je тицека висораван кареног карактера. Она,

== 136: