Narodna milicija

До сада смо видели три облика капитала: индустриски (онај који је уложен у производњи), трговачки и банковни. Но поред банкара, трговаца и индустријалаца постоји и четврта група која са њима учествује у експлоатацији најамне радне снаге, која са њима учествује у подели вишка вредности. То су крупни еопетвеници земље. Њима приватна својина на земљу у условима капитализма даје право на добијање једног дела вишка вредности који се назива земљишна рента.

Рента на земљу је постојала и у феудализму у облику кулука, ренте у натури и новчане ренте. Овај последњи, тј. новчани облик ренте утицао је на промену продукционих односа, на. селу. Односи феудалаца и кметова који су били засновани на неекономској принуди замењују се новчаним односима што је неминовно водило феудалну сопственост на земљи ка њеном претварању у слободну сељачку сопственост. Другим речима, то је водило и довело до капиталистичког начина производње на селу и створило три различите класе: сопственика земље, капиталисту арендатора и пољопривредног најамног радника. Ово претварање земље у слободну сељачку сопетвеност вршило се кроз откуп богатијих сељака из свог кметског положаја. Тако је земља постала предметом слободне трговине, а то је омогућило да се ликвидација феудалних односа на селу обави насилним истеривањем сиромашних сељака са њихове земље. Такви сељаци су једним потезом претворени у најамне раднике који су добро дошли буржоазији, јер без најамних радника, немогуће је ни замислити капиталистички начин привреде.

Пораст производних снага У капитализму је ишао знатно брже него у преткапиталистичким друштвеним формацијама. Техника производње направила је за сто година већи напредак него у току свих столећа која су овоме претходила. Тако на пр. током друге половине прошлога века у металургији су приме. њени нови методи ливења челика; Басмеров, Мартенов и Томанов, који су методи захтевали прелаз са полузанатских радионица које су до тада преовлађивале у ливењу челика, на, крупна металургиска, предузећа. У истом периоду постављени су темељи хемиској индустрији, пронађени разни мотори, динамо машине, турбине итд. Појавио се трамвај, аутомобил и авроплан. Примењена је електрична струја у преради метала итд. Сва ова открића знатно су морала утицати не само на пораст производних снага, него и на економику производње, Тако на пр. средином прошлога века владајућу улогу у индустрији имала је текстилна индустрија за коју су, услед њеног ниског органског састава капитала, велико бреме претстављали расходи на радну снагу. У том периоду претежан број предузећа, већином ситних, била су приватно власништво те су водила међусобну конкурентску борбу за тржиште и за купца. То је доводило до појефтињења робе, прво до појефтињења, производње па затим и до смањења цена роби. То је период када је слободна конкуренција била достигла, свој врхунац. Међутим, 1873 године избила је светска криза хиперпродукције (сувишна, производња) која је уништила многа, витна и средња предузећа.

Енгелс, говорећи о првој економској кризи која је избила у Енглеској 1825 године, каже: »Почев од 1825 год. када је избила прва општа криза читави индустриски и трговачки свет, производња и размена свих цивилизованих народа и њихових више или мање варварских прирепака испада из колосека отприлике по једанпут сваких десет година.

Промет је у застоју, тржишта су препуна, производи леже у масама, али немају прође, готов новац постаје невидљив; кредита нестаје, фабрике стоје, радне масе трпе оскудицу У животним намирницама баш зато што су произвеле и сувише животних намирница; банкротство се ниже за банкротством.,.

застој траје годинама... док проиводња и размена постепено не уђу у ток. Ход се помало убрзава... да најзад, после вратоломних скокова доспе у јарак краха. И то се увек понавља,«

Таква једна криза хиперпродукције била је и ова из 1878 год. о којој је малочас говорено, а разликовала се од оне у Енглеској по томе, што је била светског опсега. Баш ради тога, што је »вбрисала« са лица земље велики број предузећа, она је послужила као моћна полуга све брже концентрације капитала. После ње на прво место у оквиру индустриске производње избија тешка индустрија и то металургија и машинска инду“ стрија. Како се то одразило на повећање производње лако је видети на следећем примеру: 1870 године у читавом свету је произведено пола милиона тона челика а око 1900 године 28 милиона, тона. То значи да се производња челика за тридесет година повећала равно за педесет и шест пута.

Прелаз од мануфактурне на машинску производњу неми новно је довео до силног пораста производње, прво у области индустрије, а затим у читавој привреди. Но, поред тог општег пораста производње и њеног техничког успона капиталистичка, привреда је показала да баш у вези тог пораста и на основу њега долази до промена и у друштвеним односима. Поводом тога Лењин је писао следеће: »Прелав од мануфактуре на фабрику означавао је пуни технички преврат који је срушио кроз векове стечену вештину мајсторства, а за тим техничким превратом неизбежно иде ломљење друштвених односа у производњи, потпуни раскид са традицијом, заоштравање и проширивање свих мрачних страна капитализма, а заједно с тим масовно подруштвљавање рада капитализмом.«

Уводећи машину у производњу, капиталиста је водио рачуна, само о једном а то је да појефтини производњу робе ради произвођења што већег вишка вредности. Другим речима, капиталиста је у производњу уводио само ону машину која му је била јефтинија од радне снаге коју је машином замењивао. То је с једне стране имало за последицу да је увођењем сваке нове машине у производњу известан број радника остајао без посла и без хлеба. О друге стране капиталиста, је, замењујући људску радну снагу машинском, постигао да прикрије вишак радног времена — да повећа интензивност рада тиме што је темпо, тј. брзину рада почела диктирати машина раднику а не обрнуто, тако да Маркс каже: »У мануфактури и занату радник се служи алатом, у фабрици он служи машини.« Поред овога, примена машина у капиталистичкој привреди донела је капиталисти и нове изворе прихода. Наиме, будући да велики број операција рада у фабрици су такве да не захтевају снагу развијеног радника, дошло је до обимне употребе женске и дечје радне снаге, која се јефтиније плаћа него радна снага мушкарца. А пошто се услед тога на тржишту рада повећава број најамних радника, то се цена радне снаге обара знатно испод њене вредности. Тако је машина у рукама капиталисте постала моћно средство експлоатације најамних радника и њихових породица.

За капиталистичку привреду карактеристично је то, да је у њој производња друштвена, а присвајање производа приватно — капиталистичко. Машина, тј. фабрика, окупља на једном месту масе радника, једнако екесплоатисаних, а колективност рада произвођача неминовно води у све оштрији сукоб са приватним присвајањем плодова њиховог рада од стране капита-

" листе. Као носиоц те борбе појављује се произвођач — тј. рад-

ничка класа, којој је овакав, друштвени начин производње, омогућио да постане свесним носиоцем борбе за нови друштвени поредак, у ком ће поред друштвене производње бити и друштвено присвајање друштвених добара — за социјализам.