Narodna skupština

111 САСТАНАК — .40 МАРТА

СТРАНА 1421

111 САСТАНАК 80 марта 185)1 год. у Веограду < ПРБДСЕДЛИАО ИРЕДСЕДНИК Димитрије КатиБ СЕКРЕТАР Љуб. Јоксимови^, Почетак у б 1 /^ часа по подпе. Присугни су сви мшшсгри, сем мнпистра народмо прииреде. Председник — Отварам 1 1 1 састанак. Иаволте чути протокол 1 10 састанка. Секретар Л>. Јоксвмовић прочнта поменути протокол. Председник — Прпма ли Скупштина прочнтанн иротокол ? (Нрима). Иаволте чути један акт упућен од стране господе Краљевских Намесника преко владе Народној Скупштнни. Секретар Ранко Петровић чита: У Београду, 3 0 марта 1891. Госаодо Краљевски Памесници, Протекло је више од две године дапа, како сам }ступио добровољном аодикацијом нресто сиом аакоиитом престолонаследнику, Његовом Величанству Краљу Александру 1. и Вас наименовао, на основу Мога нладалачког права, сходно определељима члана 70. Устава Крадсвпне, за Краљевске Памсснике. Од 22. Фебруара 1889. на до сада Ја сам се већинои бавио у иностранству, и поред Мојих Јасних и несумњивих уставних права, да пребинам у Србији. Иисам жнвео сгално поред Мога узвишеног и љубљеног Сина, и ако Ме уз очинске осећаје према Краљу везују лично за Србију драге усоомене из прошлости Нашег Дома и Моје. За слободу љепу стекли су Моји славнн претци много ааслуга; за време Своје иладаиине, захваљујући потпори дичне српске војске и српског народа, као и симпатијама великих сила, био сам лично тојико срећап, да Србију уведем у коло самосталних држава, увенчаних Краљевском Круном: а оставио је са проширеним границама и са усгановама, које носе печат напредних установа савремене Европе. \ Па ипак ценио сам и мислио, да је Моје одсуство моралиа последица Моје абдикације, да у владалачким домовима упоредо са родитељским осећајима има дужности према Краљу и Господару исто тако светих, племенитих и узвишених, које потичу нз државних раалога. Нраво Своје стараља о васпитаљу малолетног Краља вршио сам на начин и путовима, из далека као из близа, какови одговарају иеликој одговорности, коју носим пред именом Сиога засаужног Дома и пред историјом Србије. Васпитаље Његовог Величанства упућено је данас правцем, који обећана Србији темељно спремног п зрелог Владаоца, задахнутог осећајима дужности према Своме !.адатку, Својој држаии, готовог да цени потребе оног времена, у којем је позван да управља судбином Србије. Млади и чили огранак Нашег Дома Александар 1., поред обилагих дарова ума, којима Га је провиђеље обдарило, рођен у судбоносним данима за срнску државу, одрастао окружен љубављу и оданошћу народном, јесте и биће најбоље јемство аа унутрашљи и спољни мир, сталан државни рааватак. Сви су Моји трудони смерали на то, да спремим Србији Владаоца, потпуно задахнутог духом, који би црпео Своју моћ и снагу у потребама српске државне мисли и жељама народа, који би одговарао оном стаљу, које је у Краљевини створено последњом услугом, коју сам као Владалац учинио Своме народу, испунивши његову толико-пута изражену жељу, давши му са његовим свестраним суделовањем нов Устаи. Сходно свечаном Сиом обећању пред целим народом, Ја сам се, далеко од сваке нолитике, старао само да докажем, ,

да сам најнернпјп поданик Краља од Србијо и да никакним Својим радом нећу да угичем пи посредно нн непосредно, па развој унутрашљих и спол.ашњих односа срнске Краљеиине, као год што н никакву одгонорност не могу носити аа земаљске послоне. Моја је абдикација била акт Моје добре воље. Ја сам је спромио, створио и извршио нз власгитих Својих иобуда п у наточ многим корацима, који су чиљсни, да Ме одврате од Моје утврђене намере, коју сам н у дело принео. То Је нсгорнјски Факг, који се чешћо у Србији ааборавља, и ако је на листовима најновије повеснице аабележен. Моја абдикција навршена је са чашћу и достојанством н без нотреса и трзавица за држаиу н народ. Моја абдпкација потекла је иа дубоког убеђења, да, понлачећи се са престола и у исто време са политичке позорнице, служнм пптсресима Своје династије, дајем могућности у бурнпм дапнма развијеним полигичким страстима да се утишају, и с подјоднаком дужпосном верношћу престолу, љубављу отаџбини да служе све полигичко струје консолпдовања законог поретка сталном рааиијању државиог организма, мнру и спокојбтву земаљском. Моја очекпнања оправдана су у гланним реаултатма, којн су у том погледу постигнути, Моја абдикација била је покренута потребом, да се у препорођеиој српској држаин уверп народ, да у унутрашљем жи1 поту његовом има сталних држанних пачела, која нису воља једног владаоца, који со је у борби за њнх и сувише истаћи морао, већ непромснљива и стална оспова целог држанног бића н жнвота. У њеним пак спољним односима требало је не маље увереља, да се не може н не сме Србија бацити на неплодно и опасно поље подитичких агитација и авантура. Моја је абднкација нотекла из природног осећања, да нисам, посло дуге п бурне владанине, забележене и успеснма и неуспесима, осећао у себн више нове снаге за нов рад у новој ери, да нисам се осећао моћним, да после непрекпдннх радова, око најтежих државних аадагака, стварања веза са осталим народима Квропс и Балкана, уређења војене снагс земаљске, савладам још и важне нослове новог времена. Ново стање захтенало је нових снага, а пре свега новог младог Владаоца с нарочитом спремом за нове околности. Абдикацијом Својом тежио сам, да потнуннм ону провалу, коју су изме1)у иарода и Мене створиле с једне стране околностц, а с друге разнолики поглед на државнн рад и развитак, на унутрашњи и спољии жнвот срнске Краљевине. Гисиодо Краљевски Памесници, Данас, после дие године дана, са попосом могу рећи, да сам Сио и остао веран свечано аадатој речи. Но, од Свог ослобођења, па до данас, српски народ у разннм револуцијама и потресима, који су толико смели правилан његон развитак, а разннм стицајем околпости, доведен је у искушење, да може у својим бнвшим Владаоцима гледати претенденте, задахнуте осећајима личне амбиције. 11 данас се у Србији о Мени тако мисли, гонори и пише, и ако се зна, да сам Се својевољно одрекао Круне. То је Факт, коме ваља гражити очигледног лека. Виши интереси Крал>а од Србије и српске државе то неминовно захтевају. И настало је опет време, као што има пуно таквих дана у повеспицн српског народа од свог ослобођења па до данас, кад треба један Обреновић, својим гласом н примером, својим самопрегореиањем н жртиом, коју би иринео на олтар консолидовања одношаја земаљских, да стане на пут погрешипм предрасудама н сметњама, које отуд потичу за правилан државни развитак. Иоред Мојих јасних права, поред Мога по све лојалног и коректпог држања, сиаком Мом доласку у Србнју приписује се беа основа један значај, који он нема, који имати не може нити сме, проиаводи се неко узнемирење духова, што у земљи шкоди мирном току државнога живота, а на страни усколебљава т еру у стабплносг одношаја у Краљевпни.