Narodna skupština

СТРАНА '208

НАРОДНА СКУПШТИНА, ВАНРЕДНИ САЗИВ ЗА 1893 ГОДИНУ

дети са колино је предрасуде и једностраности Државни Савет расправљао одлуке, које су преда н> долазиле. 30 марта 1891 год. под ПБр. 5859 тадашњи министар унутрашњих дела издао је један расппс у споразуму са Државним Саветом, у коме у првој тачки, која је главна за ствар, о којој ја гово рим , стоји ово : „ По закту о оиштинама, све жалбс противу радње оиштинске и надзорне власти за Државни Савет дају се неиосредно оној власти, која је донела решење ожалбено. И ио томе, жалбе које на други начин жалиоци уиу&ују Савету могу изгубити својс рокове и иромашити циљ свој, јер &е Савет сваку молбу ио иоменутом закону иоднету му другим иутем вратити а неКе узимати у иостуиак". Дакле, прописано је и дато на знање свима грађанима српским, да, ако имају да се жале Савету и да од њега траже заштите, да то чине на начин, дакле, посредан, преко власти, која је изрекла решење, које је предмет њихове жалбе. Према овоме, Државни Савет не би био дужан да узме у поступак и расматрање ни једну жалбу, која би му непосредно била поднета. Али, Државни је Савет у приликама, које су засецале у интересе оних људи, којима је он наклоњен био, друкчије радио : те жалбе он је примао неиосредно, дочим је друге жалбе, које су му неиосредпо подношене — одбацивао. Један доказ о томе, да је Државни Савет примао непосредно жалбе, које су даваге, а које садрже у исто време доказе о томе, да је Државни Савет одлучивао н ствари, за које није био надлежан, садржи се у прилогу, који ћу вам сад прочитати. 'Го је писмо Државиог Савета од 6 новембра 1892 год. Бр. 3567. „Милан Станимировић доставио је Државном Савету „Пошто Државни Савет није законом иозван да о ова ким делима доноси своје одлуке, то је у данашњој својој седници донео одлуку "... Дакле, признаје да није надлежан да доноси одлуке — па ипак је донео одлуку. (Чује се: Ћ да чујемо, какву одлуку ?"). Ја износим нрилог за своја тврђења, а нећу да износим прилоге, који су вама по вољи ( Смех). Молим вас, не смејте се, ви сте се чини ми се и сувише рано зарадовали. Ја сам хтео да потврдим, да Државии Савет није био надлежан да доноси одлуку, па ипак је донео одлуку. (Чује се : „ Какву одлуку ?"). Да прочитам и то. Дакле, „донео је одлуку да се овај случај достави вама (Министру унутрашњих дела) и учтиво вас замоли за наређење да се даље ислеђење продужи и са кривцима по закону иоступи, па о ис ходу ствари „Државнп Савет известнте". Дакле, ири свем том што он признаје да он није надлежан да доноси одлуку, он ипак доноси одлуку, инак тражи да се извести о томе, значп дакле, да резервише себи право да и будуће донесе неку одлуку. Међу тим о питању, о коме је реч у овој оитужби, о питању сукоба, о питању моје измишљене повреде закона, ја мислим, да сам дужан да обратим пажњу Народног Представништва на оно јавно писмо, које сам Државном Савету упутпо и разлоге, које сам тада изнео, од којих ја ћу бити слободан да Народном Представништву прочптам неке насусе. 1. Државнп Савет пориче закониту важност одлуци збора грађана београдских од 21 пр. м. прво по разлогу : Ђ што од дана објаве, 13 Новембра тек. године, којом се збор сазива, иа до дана, кад је збор еазват 21 Новемара, није иротекло најмање лесет дана. и Државни Савет налази, као што стоји изражено у н,еговој одлуци, да је то противно чл. 18 закона о општинама. Алн ја сам слободан приметити, да Државни Савет нема правилног и законског гледишта у овом тврђењу. И да је било мање предрасуда а више преданости закону и љубави према учвршћпвању осећања нравде у земљи, то би се и тамо могло запазити. Чл. 13 закона о општинама познаје неколико узрока за сазив збора општинског. Између тих узрока стоји и онај, по коме се збор сазива но захтеву грађана. За збор, који се по

том узроку сазива стојн изузетна одредба у трећем одељку чл. 13: да је оиштински суд „дужан најдаље за десет дана сазвити оиштински збор од дана саоиштсња му захтева и . Сама реч Ђ најдаље и обележава речито крајњу меЛу, до које се може отезати сазив збора. Она признаје могућност да се збор и ире десет дана „од дана саопштеног захтева" сазове, а искључује могућност да се иродужи сазив збора у дан иосле тога рока, иосле десет дана. Црема овоме јасно је : да је збор сазват објавом од 13 за 21 Новембар. био ио закону сазват и био законити збор. Прелазећи на расматрање осталих побуда изнесених у овој одлуци саветској, ја држим да је у реду да се прво расмотри и оцсни тачка 3 ових побуда, која је и узрок оној, која је у тачки 2 изложена. 2. Државни Савег каже овде ово двоје : да су бирачки одбори, који су нримали гласове на збору од 21 пр. м. били незаконити, јер су састављенп противно члану 19 закона о општинама ; и да се није могло гласати по списковима, које није саставио општ. суд. Не стоји, пре свега, да су ти бирачки одбори били незаконити, а састав њихов противан чл. 19 закона о општинама. То је, но свој прилпци, у овој ствари најважнија и најкрупнија тачка. С тога нек ми је допуштена која реч више за објашњење и расветљење њезпно. За разлику од начина бирања ошпт. часништва у унутрашњости земље, вароши Београду остављен је за избор изузетан начин, а министру унутр. дела, чл. 12. зак. о ошптинама, дао је право да тај начин оп прописује и наређује. „Председник главног бирачког одбора, иредседници бирачких одбора, као и сви чланови бирачких одбора, увек ће се у огласу којим се збор сазива поименце означити". А органи општинског суда, ко.јп су 13. пр. м. публиковали сазив збора, нису то учинили у том огласу за сазив збора. Они су тога дана само сазвали збор под бр. 13.304 а председнике и чланове главног и осталих бирачких одбора објашли су касније — 17. ир. м. бр. 11382, као тто је већ номенуто. У правилима од 1889 год. има још .један одељак, који овако гласи У главном бирачком одбору аредседаваће увек иредседннн оишт еуда, кад год није у питаљу било његов избор, било каква ствар, која се њега лично тиче". Казао саи, иоштована господо, јуче, ако сам ја и могао допустити да Државни Савст без мога знања незаконито утиче на расправу одношаја, којн су се јављали између грађана и власти, које су стајале под мојом управом, ја нисам могао да допустпм те насртаје Државно Савета на моја права и морао сам да пх одбијем. Ја сам оставио Народној Скупштини да она судн о мојнм делима. И сад кад је ово дошло пред суд Народне Скупштине, ја вас молим да не судите отоме,јесам лн ја повредио права Државног Савета него о томе, да ли са.и иовредио закон. Ви имате да донесете одлуку о гоме, да ли сам ја имао права да проишпем ова правила по чл. 12 закона о општинама? И кад ту одлуку донесете, а она буде чисга и поштена, онда свакојако биће савеона и чиста и друга одлука о томе, шта сам ја имао да радим у овоме сукобу са Државним Савстом и да ли сам требао да урадим ово, што сам урадио.

(Наставиће се)

Одговорни уредник Ранко Петрови!

Штампа ордоко-краљев. државне штампарије